Богословље

63

Првобитни живот je, по том новом схватању филогенетичког развитка које се може назвати холистичким, од самог свог почетна филогегенетички управљен на свој каснији развитак, те je он тај фактор који себи Одређује .пут. Сполаппьи фактори, који несумгьиво имају свог значаја у извесном смислу, нису одлучујући за специјалност и типичност једнога организма. Према томе филогенетички развитак био би овакав какав je баш да су услови живота били и другојачи него што су стварно били, али пригалођеност не би била иста. Првобитни живот, као основ целокупног филогенетичког развитка, био je управљен ина развитак човека, те je и сам, по мишљењу неких филозофа, био потенцијално човек, Схватајући развитак првобитног живота у смислу стварања човека Волтерек каже: »Човек... поседује телесну и психичку конституцију чији постанак у току истОрије земље може да се разуме само као управљен ане као случајан догађај.” 53 И Бергсон заступа гледиште да je човеков постанак условлен самом природом првобитног живота, односно „експлозивном силом коју живот носи у себи” или »огромним унутрагшьим полетом« који je »мале масе протоплазме једва диференциране... требао уздићи до виших облика живота«. Покренут „Огромним унутраппьим полетом” тгровобитан живот je у свои развоју ишао различитим путевима, али „међу свим овим путевима један једини, који, води дуж кичмењака ка човеку, био je доста широк да пропусти слободно велики дах живота«, тако се »највећи део импулсије упутио дуж развојне линије која je дошла до, човека«. s4 Кане Дриш такође стоји на гледишту да je развитак човека условлен самом природом првобитног живота. Он прави разлику између, с једне стране, појма кумулације под којим разуме развитак под утицајем спољашњих фактора у које убраја и узајамни утицај делова у самом организму, јер су они у међусобном односу један према другом сполаппьи, и с друге стране, појма еволуције у ужем смислу те речи под којим разуме развитак из својих унапред датих сопствених моћи. По њему филогенетички развитак не може се кумулативно објаснити, зато се мора примити еволутивно објашњење. Он каже: „Кумулативно, дакле, не иде. Стога мора еволутивно ићи”. 55 На шта je еволуција управљена? — ; На стварање човека, јер Дриш каже „да je филогенетички развитак срачунат на постанак рационалног бића.” s6 Да je првобитни живот био потенцијално човек, те да човек није могао постати ни од какве животиње па ни од мајмуна него да je сав живи свет или само један његов део па и мајмун постао од човека у току његовог развитка, Бергсон каже ово; „Све се дешава као да je неко биће неодређено и бујно, које се може звати, како ce xohe, човек или натчовек, тражило да се оствари, и у томе je успело само на тај начин што je оставило на путу један део самога себе. Ови облици су престав лени осталим животшьством, па чак и билним светом, утолико бар уколико ови имају нечег позитивног и нечег што je изнад случајности еволуције”. 57 Винценц Рифнер у истом смислу каже: „Развитак човека извршио се, дакле, у правду који je супротан дарвинистичком погледу. Не може се човек извести из

53. Woltereck, ib. 308

54. Бергсон, исто, 111, 112, 113

55. Driesch, Das Wesen des Organismus (Das Lebensproblem . . Leipzig 1951, 433

56. ib. 439

57. Бергсон, исто, 249