Богословље

64

животињског царства, већ ce сви кичмењаци без изузетка и то како фосилни тако и они који сада живе могу извести из простог облика човека.” 5 · 8 За ово тврђење да je првобитни живот од самог свог почетка био управляй на сав филогенетички развитак наводе се извесни аргумента, али овде he бита изнет само један који je, можда, најважнији. То je аргуменат који указује на везу између филогенетичког и онтогенетичког развитка, a који долази до изражаја у Хекеловом „основном закону органског развитка или, кратко речено, у основном биогенетичком закону!« Тај закон гласи: „Онтогенеза je рекапитулација филогенезе” или „филогенеза je меманички узрок онтогенезе”. 59 Овом закону се, без обзира да ли му се придаје важност закона или правила, у филозофији принципијелно признаје извесна вредност, али je спорно шта се онтогенезом рекапитулира из филогенезе. Хекел тврди да je онтогенеза рекапитулација многих филогенетичких облика али не свих, те je „онтогенеза збијено и скраћено рекапитулирање филогенезе«. 60 Дриш тврди да онтогенеза рекапитурила различите типове кроз које je живи свет у свои филогенетичком развитку ■ прошао и да je стога већа сличност између различитих живих бића у почетним стадијумима њиховог ембриолошког развитка него касније кад долазе до изражаја и специјалне особине карактеристичне само за поједине типове.6l Не улазећи утодали су ова мишљења тачна или не, може се претпоставити да онтогенеза која рекапитулира филогенезу у извесном смислу треба да рекапитулира и особеност првобитног живота, нарочито с последом на његову фелогенетичку управљеност. Стога je умесно питагье: да ли онтогенеза може да пружи извесне аргументе за решење овог важног проблема о првобитном животу? Како стоји ствар у науци о ембрионалном развитку, нарочито у „механици развића”? Савремена наука о ембрионалном развитку, користећи се многобројним експериментима, дошла je до резултата да je ембрионални развитак, углавноме, еволуција оних способности које садржи клица из које се развез организам и да je клица у погледу тога шта се из ње може развита строго одређена, тако да од ње увек постаје оно што треба да постане. Например, из јајета морског јежа увек постаје само морски јеж као што из јајета змије увек постаје само змија. Сем тога, експериментално je доказано и то да су те строго одређене способности упорне у свои развитку, јер ако се нормалан ток њиховог развитка насилно поремети, ембрион се сналази и налази пута и начина да учињени поремећај исправи и оствари за своју врсту типичан организам. Експериментално je доказано и то да je ембрион вешт у савлађивању тешкоћа које стоје на путу његовог нормалног развитка и да ce развија тако као да „зна” шта „xohe” и да то што хоће ..мудро” остварује. Ови резултата из области „механике развића” ако се, на основу биогенетичког основног закона: да je филогенетички развитак механички узрок онтогеничког, примене у области филогенетичког развитка, у погледу првобитног живота с погледом на његову филогенетичку способност, резултирају ону исту идеју коју заступа и онај део филозофа који су противу

58. Vinzenz Rüfner, Die Natur und der Mensch in ihr, Bonn 1934, 75

59. Hackel, Antropogenie, 6 Auflage, Leipzig 1910, I, 7

60. ib. 11

61. Driesch, Philosophie des Organischen, 252