Богословље

65

Дарвинове десцендентне теорије, о чему смо већ говорили. Ти резултати, найме, резултирају мисао да je првобитни живот од самог свог почетна филогенетички управљен на развитак који се показао као историска стварност, те да према томе тај развитак није резултат услова живота који случајно управљају еволуцијом него да je израз његове особености. Сем тога, на основу тих резултата механике развића, може се о првобитном животу рећи и то да je у остварењу својих филогенетичких способности био не само упоран него и „мудар” и да je тим својим особинама одолео разорном дејству средине и, штавише, исту искористио као оруђе у своје сврхе, што доказују, поред осталог, многобројна вешта прилагођавања која су само успорила ток еволуције, а нарочито једна права линија развитка која jé ,преко кичмењака довела до човека. Ово схватанье првобитног живота у смислу његове филогенетичке управљености на стварање човека није важно само зато што je против Дарвиновог објашњења филогенетичког развитка и порекла морала него и зато што пружа материјал на основу кога се може указати на могућност другојачег решение проблема о пореклу морала него што je оно које даје еволуционистичка хипотеза. Тако на основу тога схватаньа може се претпоставити да морална способност није случајно стечена него да je урођена. Јер кад ce шРји на гледишту да je првобитни живот од самог свог почетна управляй и на стварагье човека, што значи на стварање једног бића са свима оним способностима које су карактеристичне за човека и које сачињававају суштину његове човечности којом ce издвојио из животињског света и заузео посебно место у природи, може се претпоставити да je у себи caдржао и моралне способности које су чекале да се остваре кад за то дође време, пошто je морални феномен једна од најзначајнијих особина које карактеришу човекову особеност и које су конститутивно за његову човечност. Сем тога, схватање провобитног живота у смислу његове филогенетичке управљености на стварање човека важно je и зато што претставља материјал који указује, на могућност другојачег решења проблема о пореклу морала него што je оно које даје еволуционистичка хипотеза. То схватање указује на то да се морална способност није могла појавити случајно, као резултат искључиво слепих механичких сила, него да je за гъено објашњење потребно да се претпостави нека интелигенција која je такву способност хтела и створила. Jep кад се стоји на гледишту да се човек развио из Ьрвобитног живота који je имао способности за то да из себе, упорно и. мудро, створи човека, немогуће je отети се утиску да такво живо биће није дело интелигенције. ' Оно чини утисак да Поступа разумно, као да зна шта хоће и како се то најбоље може остварити; али оно није разумно биће у том смислу да свесно поставља циљеве и бира средства за њи•хово остварење нити je слободно у свом стварању. Откуда му онда разумност коју остварује? Најближе je стварности одговор да je разум узрок разумности. Или je можда разумније тврђење да неразумии узроци стварају разумност?! Ова могућност да се проблем о пореклу морала реши у смислу његове урођености под утицајем неке стране интелигенције није сама по себи разумльива нити претставља сасвим сигурно тле на коме се може безбрижно стајати као ни полазну тачку са које се може мирно далье ићи. По-

5 Бвгословље