Богословље

лазна тачка није сасвим сигурно тле зато што учење о првобитном животу у смислу његове филогенетичке управљености на стварање човека које указује на могућност да je морална способност урођена, није научна чигьеница која се мора примити него само филозофски став који резултира из. извесних чињеница али који не дејствује принудно него рачуна и са извесном дозом вере, те допушта и супротне претпоставке. Ханс Дриш који филогенетички развитак схвата у смислу еволуције, о могућности објапгњења филогенетичког развитка уопште, па и о свом објашњењу, каже ово; „Филогенетички остаје све сасвим празно, и то додуше не само „данас” или „за нас” него сасвим принципиелно. Од велике je важности да се ово жалосно али неизбежно стагье ствари јасно схвати”. 6 Сем тога, став да je урођена морална способност интелектуалног порекла није сам по себи разумљив, јер на питање како je могло постати живо биће које je имало способности да се развије у човека као психофизичко и духовно биће различито се одговара с погледом на то ко je се метафизичко гледиште заступа. Са теистичког гледишта може се претпоставити да je филогенетички развитак уопште, па и стварање човека, остварење једног плана који je својина највишег Разума. Анри Бергсон, међутим, искључује план кад je у питать у филогенетички развитак. Он каже; „Ако je еволуција живота друго нешто а не један низ прилагођавања случајним околностима, она je још мање остварење једног плана”. 63 A Јулиус Шулц, као претставник телеолошког материализма, говори о машинама које условљавају и одређују филогенетички развитак, као и о соку у коме вечни биогени пливају, и надражајима спољашњег света. 64 Немогућност да се на основу десцендентне теорије на несумњив начин реши питање о пореклу морала од великог je значаја за став према религиском ученьу о пореклу морала. Она указује на то да не постоји никакав озбшьан разлог да се у име органске филозофије природе, која се у погледу многих религиских проблема па и проблема о пореклу морала оријентише атеистички, одбаци хришћанско учење о пореклу морала. Јер то хришћанско учење није ствар филозофије уопште, није никаква нити хипотеза нити теорија, те слабост органске филозофије да на несумњив начин реши проблем морала уопште не може погодити то учење. Оно има свој посебан извор натприродно откровење које потиче од савршеног Разума, зато онај ко верује у то откровење ни за тренутак неће посумњати у истинитост његовог учења о пореклу морала. Јер ниједна антирелигиски оријентисана могућа претпоставка, међу многим другим супротног смера, не може имати довољно снаге да поколеба чврстога у вери нити да дефинитивно удаљи од ње онога који озбиљно, без икаквих предрасуда и предубеђења, тражи истину. Могуће претпоставке се обично примају као аргуменат да се поткрепи становиште које се већ, било из којих разлога, заступа или се из предубеђења изједначују чак и са научним истинама које се неминовно морају примити, да би им се тако придала вредност коју уопште немају. 62. Driesch, Das Wesen des Organismus, 434

63. Бергсон, исто, 115

64. Julius Schulz, Die Maschinentheorie des Lebens