Богословље

je требало оставити један аманет својим саплеменицима, онда нас мирни и брижљиви стил посланице неће више удаљавати од апостола Павла. Да je посланица Јеврејима дело Аполосово, Климент Римски, који je тако многоструко употребио, морао би то да зна и да потсети на то Коринћане у својој посланици коју je њима упутио 100 . У тој својој посланиди Климент се ни једним новозаветним списом није толико користио, а изгледа да ни један други спис није са већом љубављу читао, но што je то чинио са посланицом Јеврејима 101 . Он употребљава не само језик посланице већ и њену форму 10 -, цитирајући je на исти начин као и остале канонске списе педесет и .седам пута 103 . О писцу саме посланице Климент нам нажалост ништа не говори, али то није ништа чудновато, јер први хришћански писци нису имали обичај да спомињу имена писаца чија дела цитирају 104 . Он не спомиње ни ауторе осталих новозаветних списа које цитира, па се стога цикако не сме закључити да није знао ко je писац посланице Jeврејима, или да je можда писцем сматрао неког другог а не апостола Павлаlos. Посланицу Јаковљеву и 2 Петрову исто тако употребљава не спомињући њихове писце 1 ' 06 . Зато сматрамо да je много вероватнија претпоставка да су Климент Римски и његови савременици добро знали ко je писац посланице Јеврејима, па нису нашли за потребно да о њему нарочито говоре. 107 Климент je имао неку збирку посланица апостола Павла и он je први хришћански писац који цитира једну посланицу апостола Павла (1 Коринћанима 1, 10—12 на почетку 47 главе његове посланице Коринћанима). Но не само 1 и 2 Коринћанима већ и посланице Римљанима и Ефесцима се код њега јасно одражавају 108 . Није искључено да je Климент и лично познавао апостола Павла 109 , а иначе би било несхватљиво да je он једног писца без апостолског ауторитета тако често употребљавао упоредо са посланицама апостола Павла. Он се посланице Јеврејима исто тако сигурно држи као и других апостолских списа, и то je доказ да je нашу посланицу сматрао аутентичном и канонском llo . Ни претпоставка J. Белзера не решава проблем, jep ако се тврди да je Аполос састављач посланице за коју je апостол Павле дао потстрека и да je посланица написана у Риму, онда треба доказати да су апостол Павле и Аполос заједно, или бар сам Аполос, били у Риму. Да je апостол Павле 'био у Риму ' — то сигурно знамо, али да je Аполос био у главном граду Римске империје то не знамо lll . Аполос није био ученик апостола Павла 112 , нити je припадао кругу оних људи који су били од апостола

100 G. Lünemann, о. с. S. 35.

101 J. Wickelhaus, о. с. S. 7.

102 В. F. Westcott, The Epistle to the Hebrews, London 1903, p. LXII —LXII.

ioa Н. Höpfl _ В-Gut, о. с. р. 427.

101 C. J. Vaughan, The Epistle to the Hebrews. London 1891, p. XII.

105 A. Schäfer, Erklärung des Hebräerbriefes. Münstaer 1893, S. 9.

106 J. Belser, o. c. S. 611.

107 B. F. Westcott, o. c. p. LXIII.

108 E. Goodspeed, A History of Early Christian Literature. Chikago 1947, p. 14.

109 J. Holzner, Paulos, metafr. I. Kotsoni, Athen 1950, sei. 502,

1,0 B. Heigl, o. c. S. 3.

111 A. Jülicher, о. с. S. 146.

112 D. A. Schlatter, Die Geschichte der ersten Christenheit. Gütersloch 1927, S. 198.