Богословље

81

Павла вођени 113 . Апостол Павле и Аполос су проповедали сваки на свој начин и зато су се коринтски хришћани поделили на Павлове, Петрове и Аполосове 114 . Да je потпуно независно проповедао и да није био потчигьен апостолу Павлу показује и његово одбијање да иде у Коринт: »А за брата Алгола, много га молих да дође к вама с браћом; и никако не хтеде сад да дође, али ће доћи кад му буде згодно« 115 . Ми немамо никаквих доказа да je Аполос био у Рlталији у време када je наша посланида написана ll6 , нити знамо за икакве везе Аполоса са Римом 117 . Сам Белзер на ово питање није одговорио и зато свака теорија у вези са Аполосом у отсуству сваког видљивог сведочанства не може да буде ништа више до једна чиста хипотезаllß. Ф. В. Фарар вели да je Александриска школа ценила посланицу Јбврејима зато што иста одражава александриска гледишта и што се оснива на примесама које су у том крају добро познавали ll9 . Али ни ова претпоставка нема никакве подршке у самој посланици и претставља само плод Фарарове маште и маште оних чије идеје он усваја 120 . Да je посланида Јеврејима написана у александриском духу, то би александриски учительи морали да запазе и да нам на то скрену пажњу. Међутим они сви од реда сведоче у корист апостола Павла, а Аполос или неки други човек из н>Ихове средине као готсац посланице Јеврејима уопште не долази у обзир. А. Толук, као што смо раније споменули, говори о историско-религиозном такту доказујући да je писац посланице Јеврејима Аполос, али не види да баш с те стране нема никаквих доказа који би поткрепили његову теорију. Наиме, теорија о Аполосу није ништа друго до једна претпоставка feroja без икаквих сигурних основа и чињеница лебди у ваздуху 121 , и не само да нема никакве историске подршке 122 , нити пак може у своју корист да укаже на неко старо црквено свёдочанство, већ се измиче из сваког научног испитиваньа. Све што се наводи у прилог Аполосу као писцу посланице Јеврејима није много убедљиво и не може се сматрати озбиљиим доказом 123 . Зато и ми као правога писца посланице Јеврејима не можемо сматрати онога кота у прошлости нико не спомиње, човека који није имао апостолски ауторитет који из посланице несумњиво зрачи 124 . Хипотеза о Аполосу нема никакве предности над хипотезом о Силвану као писцу посланице Јеврејима, јер спољне карактеристике писца више одговарају Сили него Аполосу. Обе теорије имају исти степей вероватноће, и све су то на крају само нагађања и ништа више l2s , док нам истину о Писцу посланице Јеврејима чува и саопштава црквено предање које од апостолског доба па до данас зна да je нашу посланицу написао апостол Павле.

113 ibid. S. 258.

114 ibid. S. 205; Fr. Bleek, о. c. S. 605,

115 1 Кор. 16, 12.

116 W. Leonard, о. с. р. 217.

117 W, Manson, о. с. р. 172.

118 H. Т. Andrews, Hebrews. Abingdon Bible Kommentary 1929, p. 1297.

119 F. W. Farrar, The Epistle of Paul the Apostle to the Hebrews. Cambridge 1902. p. 45.

120 A. Welch, The Authorship of the Epistle to Hebrews. Edinburgh 1898, p. 37.

121 J. Behm, o. c. S. 96.

122 J. Wickelhaus, о. c. S, 14.

Fr. Delitzsch, Kommentar zum Briefe an die Hebräer, Leipzig 1857, S. XXVI.

124 H, G. J. TKirsch, De epistola ad Hebraeos commentatio historica. Marburg! 1847, p. 1.

123 E. K. A. Riehm, o. c. S. 894.

fi Rnrnojin«