Бодљикаво прасе

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 7

ОТВЦ-ФРДНКЛИН У НЕДОУМИЦИ

С п с&тс

— Богами, децо, треба да се штеди на овој кризи. Ја купујем само половину од онога што сам раније куповала. — Добро, рече дете, а када ти треба пар ципела? Лекар: — <Гамо гладовањем можете излечити стомак. Дакле три дана немојте ништа јести. Апсојјутно ништа. Болесник (излазећи из ординације): — А прашкове које сте ми преписали? Лекар: — Б, њих ћете узимати трипут дневно, после јела. Дете гледа како мати оставља слатко на орман. — Ја +,у други пут тражити за Божић да ми Бога поклони мердевине. Туриста: — Приме^ујем да у вашем крају влада перманентна суша. Дома^ин: — Тако Ја, господине, толика је суша последњих година да све жабе, млаће од три године, не знају да пливају. — Ово !е последњи изум у сатовима: без бројева и сказаљке! — А како ке се знати колико ]е сати? — Па имакете у куки ваљда неки лоуги сат. »*♦ Учитељ: — Перице, зашто Је твој задатак о млеку тако кратак: само осам реди, а остали ђаци написали су по неколико стоана? Ђак: — Зато, господине професоре, што ми употребљавамо конден^овано млеко. ♦*<*> — Хз!де, узајми ми нешто новаца. Пријатељи треба један другог да помажу. — Да, али ти увек хо^еш да Ја будем онај први. ♦>А — Пази само како )е лепо тамо доле! — И то ми кажеш сада кад сам се једва успентрао горе. ЛЛ Судија: — Ма, човече, јесте ли ви икад ишта стекли законским путем? Лопов: — Како да нисам? Неколико пута досад стекао сам право на стан и храиу у затвоРУ — Докторе, увек рђаво спавам кад дођем касно кући... саветујте ми шта да радим. — Раставите се од сврје жене. ****** Син спрема лекци|е из математике. Отац: — Шта то радиш, сине? Син: — Тражим најмањи заЈе/жички садожитељ. Отац: — Чудновато, }ош кад еам Ја учио школу, тражили су )л1 3 ср га још нису нашли?

ОД ЊЕГА НЕМА ВАЈДЕ

— Руке у вис! — Погрешио си, пријатељу!Ја сам чиноаник IX групе. ❖❖ — Да ли си био на модернистичкој изложби? — Да. — Да ли си видео слику Н? Нешто необично! — Извини, шта си ти нашао необично у тој замисли. — Цедуљу са натписом »продато«. ♦Ј'*1» У сликарском атељеу пријатељ пита умотника: — ЦЈта претставља ова слика? — Моју тромесечну кирију. ♦!♦♦!♦ — Можеш ли да ми позајмиш педесет динара? Заборавио сам новчаник код ку^е. — Боље да ти дам два динара за трамвај, па иди да га узмеш ♦?♦»!♦ Туриста: — Изгледа да је овде нечист ваздух; видим у околини има много фабрика. Домаћин: — То су све фабоике лекова. ♦*>♦}♦ — Чујем да се ваш муж оженио сиротом девојком. — И још како сиротом!.. Она је телеграфисткиња, и то без жица. ****** —Како сте сломили ногу? — Каза^у вам. Еидите ли тамо оне степенице? — Видим. — Е, |а их нисам видео. ♦!»«*♦ — Ајде, кажи ми, Микице, ово: имаш три кромпира па треба да их поделиш на десет лица, како кеш то, поделити. — Направићу пире од кромпира, па ћемо сви јести заједно. ♦*♦♦?♦ Гост разгледа јеловник: — Кажите ми искрено шта је најсвежије? — Искрено речено: Јеловник. Њега је газда јутрос написао.

— Хтео сам да пливам, а вода је тако хладиа... Ех, да сам то знао!._ Опроштај три нераздвојна друга

Берберин муштерији? — Како вам се допада овај нови сапун за бријање? Гост: — Изгледа ми мало горак. ♦!«♦!♦ Учитељ: — Слушај, Лелице, ако твој отац сваког дана остави по тридесет динара на страну, колико !пе имати на крају месеца? Лелица: — Таман толико да мами купи нову хаљину. ♦*♦♦*♦ Женз: — Што се не спремиш? ?ар не^.еш ићи на годишњи парастос који Милован даје својој пикојној жени? Муж: — Право да ти кажем прссто ме женира. То би било већ тре^и пут да ме он гости за покој душе своје покоЈнице, а ја још никако да му вратим част. . ♦!«<$► Мама (синчићу): — Зар си полупао све своје играчке? Синчић: — Не, остао ми је још чекић. ♦*♦»*♦ Мати: — Зашто бијеш то дете када баш ништа није скривилс ? От?ц: — Ти и сама знаш да сутра треба да донесе оцене из иколе, а како ^у ја бити на путу боље је да сада свршимо свгр.

Три нераздвојна друга Таса, Аца и Ћира седели су у кафани близу железничке станице и пили »за срећан пут«. Аца, који |е те вечери полазио у иностранство. У добром расположењу и пријатном разговору они нису ни приметили како време одмиче брзо и када је један од њих погледао на сат, имали су таман толико времена да плате, покупе два куферчета и кожну ташну, и да у трку стигну до железничка ртанице. Таса и Ћира одјурили су одмах на перон да заузму место у возу, а Аца је остао да купи железничку карту. Стрпавши карту у џеп, Аца је неколико минута доцније истрчао на перон, али док се распитивао за колосек, на коме је био његов воз и док је дошао до њега, последњи вагон

воза беше излазио из станица. Док је Аца гледао за возом, двжурни чиновник приђе му и рече са жаљењем: — Жао ми ја што нисте стигли на време. Знам шта значи кад се изгуби воз. — Хвала вам на лепим речима, захвали Аца. За мене је лако, ухватићу идуКи воз, али шта ^е да раде она два несрекника што су дошли да мене испрате а отпутоваше овим возом, са седам динара у џепу. — Не, хвала, нећу да узмем коњака, јер се бојим да би то могло да ми пређе у навику. — Варате се. Ја, ево, веК пет^ наест година изјутра, у подне и увече сваког дана попијем по чашицу коњака и не видим ни по чему да ми је то прешло у навику, ->

— Шта има ново, мистер Черчил! — Наш Дража потиснуо је Немце у ПољскоЈ све до Београда. — Хвала на обавештењу, мистер Черчил, ова вест баш је за наш лист душу дала.

/\?сЛ2<* с мали

АУТОГОЛ

ЧЕРЧИЛОМ