Бодљикаво прасе

Еро) * БОДЉИИАВО ПРАСЕ Страна 7

ГЛАВНО ЈЕ БИТИ ОПТИМИСТА Један поседник из Бача бавио се неколико дана послом у Београду. Када се вратио на имање, дочекао га је на железничко) станици његов стари кочијаш Сава. — Добро дошли, господине, поздрави га Сава, држећи шубару у руци. — Како је Саво? запита поседник. — Па, добро је, господине. — Је ли све у реду? — Па јесте, господине, само нам Је наш кер Гајда црк'о. — Е, а од чега? — Та прејео се меса. — Каквог меса? — Та од парадоша. — Шта, парадоши су угинули, а од чега? — Па прекинули су се, кад су вукли воду целу ноћ. — Какву воду? — Кад смо гасили велики салаш— — Шта, наопако, изгорео велики салаш? Како се запалио, ако Бога знаш? — Од свеће. — Од какве свеће? — Па што је горела кад је стара госпођа умрла. — Мајка умрла? Господе Боже1 Што не говориш?... Када? — Па јуче. — А од чега, побогу, Саво? «— Та трефио је шлог кад је чула да је наша млада госпођа побегла с малишаном. — II?? НЕУГОДНА ОСЕЋАЊА Један инострани дневни лист објавио је велики конкурс: сваки читалац који пошаље уредништву опис кога свог догађаја када се осећао врло неугодно доби&е награду. * Стигло је хиљадама одгозора са свих страна и о најчуднијим догађајима, а између осталих овај: »Када сам се једном изненада вратио кући, затекао сам у кревету моје жене неког непознатог мушкарца и тада ми је било јако неугодно«. Другог дана добио је та) господин од уредништва поштом награду уз следеће објашњење: »Поштовани господине, верујемо да вам је у таквој ситуацији било заиста неугодно, па вам шаљемо обећану награду. Међутим, како смо ми уверени да је н вашој жени и дотичном господину било такође јако неугдно, шаљемо вам још две награде за њих двоје«.

— Сведоџба, коју су вам дали ва последњем месту г&е сте служили, ни Најмање ми се не допада. — Ни мени, али нису хтели да ми дају бољу. Домаћица (рођаку који је у гостима већ петнаест дана и изгледа да неће скоро изићи): — Јобо, знам да еу те сб депа већ зажелела. Зар не осећаш потребу да их видиш? — Имаш право. Одмах ћу им писати да сви Дођу авамО.♦!♦»!♦ — Ох, госпођице, верујте ми, ви сте сваког^ дана све лепши! — Ах, немојте претеривати! — Па добро, сваког друГог дана. ♦?♦♦!♦ — Одакле идете? — Из биоскОпа. — Шта сте гледали? — Живот риба под водом. — Је ли то торфилм? ****** — Треба да знате да ја веома пеним истину и да је увек поштујем! — Знам; како да не: ви од ње стојите увек на пристојној даљини. ****** — Бабо, дај ми једну твоју фотографију. — Што ће ти? Хоћеш ваљда да је метнеш у албум? — Не. Ј^тео сам да је носим у школу, да је покажем друговима, па да се мало смејемо. ♦!♦♦!♦ —■ Сине, тек кад се ожениш сазнаћеш шта је права срећа. — Заиста, оче? — Да, али ће бити већ сувише доцкан. ****** — Како вас зове ваш вереник из милоште? — Зове ме мачкице! — А ви њега? — Мишићу. к— Па се ипак слажете? ♦*♦»*♦ * — Милане, можеш ли да ми позајмиш педесет динара? — Могу, али нећу! — Мислиш да ти нећу вратити? — Хоћеш, али не можеш! ♦!♦♦?♦ — Тата, шта је то „егзистенцминимум"? Отац ћути и гледа своју жену која се облачи за бал: ■ — „Егзистенц-минимум", то је например балска хаљина твоје маме. Госпођа (служавци): — Шта ми саветујеш! Да ли да правим за вечеру мозак?' Служавка: — Врло добро, то је ваша слаба страна. ♦}►<•!♦ — Да ли ваш пас има своје генеолошко стабло. — За мога пса сва су стабла згодна.

У ГАРДЕРОБИ: — А наша мила Феника, сигурно *е, после њеног великог успеха упрегнути неколиио коња. — Али ти ћеш зато, од сада, трамваЈем да се возиш.

МЕНИЦА ЗА ТАКСУ Кад је Јаша Продановик постао министар просвете, један од првих указа био је указ о одликовању наших књижевника и уметника. У томе је указу био и Бранислав Нушић, који је био одликован орденом св. Саве V степена. Такса за тај орден износил .1 је 120 динара, што је у оно В,%ме био велики новац, који Нушић није могао наједанпут да прикупи, већ је морао да се задужи и плати таксу. Први потписник био му је Јанко Веселиновић, а другога никако није могао да нађе, те се упути право господину министру: —- Здраво Нушићу, којим добром? дочека га министар. — Није добро ,зло је, Јашо не могу да нађем трећега на меници, а треба ми новац за орденску таксу. — Па? — Па ништа. Ја те нисам молио да ме предложиш за одликовање, ти си замесио, ти ћеш и да потпишеш. Министар се насмеја узе меницу и потписа. Та се меница дуго вукла са врло малим отплатама, тако да је последња сума дочекала чак и мораториум 1912 године и у њему усахнула.

Савремеиа младеж

— Зкаш ли драга да ми |е тата кулио једког Рембранта. — Колико цилиндра има драги! На еву гре^у! Господин и госпођа пошли су на пут. Одједном, кад је воз рошао, госпођа скочи: — Јао, ја сам заборавила да извучем контакт од електричне пегле! — Онда кажи хвала Богу што сам Ја заборавио да затворим славину од воде у купатилу, иначе би нам цео стан изгорео.

КО ЈЕ КРИВ1 Муж и жена били већ пет година у браку — али нису имали деце. Муж је стално говорио да је жена за то крива. Договоре се најзад и оду лекару — да их прегледа и утврди ко је од њих двојице крив што немају деце. Утврди се да је кривица до мужа. Кад су изишли од лекара муж се обраћа жени: — Да знаш, до сада сам мислио да си ти крива што немамо деце, а отсада ћу знати да си ти крива ако будемо имали деце! ПОВРАТАК СА СМУЧАЊА Жена се вратила са смучања. Пред одлазак, она и муж заверили су се Један другоме да ће признати, ако би неко од њих двоје врднуо. — Јеси ли ме преварио? — Нисам. — Лажеш. — Јесте, лажем. Само двапут. — Е фино! < — Како? — Па и ја сам тебе само двапут. — Беднице! С ким? — Једанпут са футбалским тимом. Други пут с навијачима.

Равајло као чувар реда