Бодљикаво прасе

Стр«на 4

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

БроЈ 12

НАШИ ЉУДИИ НАШИ НРАЈЕВИ

ЈАВЉАЊЕ ЗА ЛЕКАРСКУ Каплар се свађа с ђацима који му се Јављају за лекарску помоћ, па једва пропушта сваког петог или шестог. Назеб, инфлуеицу, зубобољу и грозницу ништа не зарезује. За њега то и нису болести, већ обична забушанска посла. Прилази му један коме баш ништа и није и тражи да га пријави. Каплар га подозриво посматра и пита: — Шта ћеш? Шта ти фали? — Од синоћ ме нешто боли иницијатива, а и пертле ми нису у реду, одговара овај мирно. — Је л'? вели каплар сажаљиво. А баш сам за тебе мислио да си неки забушант... И пропусти га напред. ОЛАКШАВАЈУЋА ОКОЛНОСТ Једнога јутра осванули старн Јован Рапајић и његова жена —г мртви. И обадвој у крви. Сумња пала на њиховог сина, Станоја, да их је он убио, само да се што пре дочепа наследства. И Станоја довели пред суд. — Дакле, признајеш да си их ти убио? — Признајем, славни суде! — Имаш ли што речи, што би ти могло важити као олакшавајућа околност? > — Имам, славни суде! — Што? Реци! — Ето, то, да сам, ево, остао сироче без оца и мајке!

ПРИЧА О СВЕТОМ НИКОЛИ И НИКОЛИ П. ПАШИЋУ

МИЛОШЕВИ ПРИЈАТЕЉИ По повратку кнеза Милоша и кнеза Михаила у Београд, године 1859, пожурише у двор безбројни луди, претстављајуки се као пријатељи, страдалници и прогањани, и сваки од њих је тражио некакву службу, полож?ј, помоћ итд. По цео дан трају пријеми и ни поред наЈбоље ■ољв не мож« се свакоме угодити. Кнез Михаило гледа све то, па ће тек раћи оцу: — Бабо, близу двадесет година имадосмо посла с непријатељима и изиђосмо на крај, али сада с пријатељима тешко можемо шта урадити па да буде право и њима и другима. — Хвала Богу, сине што смо овде, одговори стари кнез, а изићићемо већ некако и с пријатељима на крај.

СЛУЖАВКИН ВЕРЕНИК Госпођа: Примила бих вас у елужбу, сли под услввом да ми не долази никакав ваш »вереник«. Служавка: — Разуме се, милостива, друкчије ни ја не бих пристала. Он ће долазити право у моЈу собу.

Било је то у оно златно доба пре рата. Златно доба, али и онда по неко није имао шта да једе. И такав један сиромашак који је славио Светог Николу, а није заиста могао да слави, седне па напише писмо своме светитељу. Каже му шта и како је, пожали се како нема пара ни за свећу а камоли за прасе, па га замоли да му пошаље сто динара. Адресовано је писмо: „Светом Николи" и бацио у поштанско сандуче. Кад су поштари делили пошту к наиђу на писмо са овом необичном адресом. — Светом Николи? Биће да то неки радикалац пише Николи Пашићу. Баци у пошту за Претседништво. И писмо заиста оде у Претседништво владе. Отвори га неки чиновник, прочита и однесе самом Николи Пашићу. А стари Никола Пашић зажали се (и он је славио Никољдан), па нареди: — Пошаљите му, овај, пет банке од моје стране. Ево паре. Кад се, овај, већ тако десило. Прекосутра, опет поштари у београдској пошти нађу ново Писмо са адресом: „Светом Николи". — Гледај! Зачудише се они. И даље пише онај шашави радикалац. Па и то писмо пошаљу Николи Пашићу. А у том другом писму писало је: — Драги мој свече и чудотворче, хвала ти што си моЈу молбу услишио и паре ми послао, да имам чиме славу прославити. Само, молим те, кад ми други пут будеш паре слао, немој преко Николе Пашића, јер он је пола задржао... СПОРОСТ — Да ли је Даница увек тако спора? — По свој прилици! Њој је требало тридесет и пет година, да би имала свега двадесет п пет.

ОВОЈ РДДНзи ВЕ?Ч •НЕГЈЕГђУ ХШ-М-Д ННСУ ОНГНУТЕ ХЛЕ4ЧЕ , _

вд ц^ппниид стоји и овој грдБЕВимм С1<:ОРО МЕСЕи Х1ТИ-4Т4, ннио ЈЕ -ИЕ ЛЈНРЛ .

БНСОЕЏИЈЈ4 НЕ ИЗДИЈЕ РДКИ= ј* П0_сг Ж 2 СНХ»

X НДРОДНОМ "ПОЗОРН: шту, ЈЕДИО МЕ.СТО ЈЕ БИЛО ПРЗЧЗНО,_

ИСКРЕНЕ СУЗЕ КРАЈ САМРТНИЧКОГ ОДРА Умирао један познати београдски богаташ. Звао се, рецимо, газда-Тоза. Окупила се породица, они најближи око одра, они мало даље у суседној соби, они најдаљи у претсобљу. Али сви подједнако ожалошћени. Многи не могу сузе да уздрже. А у претсобљу један младић јеца, јеца, суза стиже сузу. Прилази му један старији господин, па му каже: — Умирите се, млади пријатељу. Ви сте свакако близак род нашем сиротом Този? — Нисам... одговори кроз сузе уплакани младић. Нисам му нико и ништа. — Шта плачете онда? — Па зато и плачем. ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ Стоји Бора Станковић на углу улице (догађа се првих година после рата). Наилази неки његов пријатељ и каже: — Здраво, Боро, како си? — Ништа са мном не ваља. — Како по Богу? — Остарео сам. — Баш, изгледаб! млађи него лане. НЕЗАДОВОЉАН Лекар: — Господине, мораћете безусловно да напустите пиће и пушење. Пацијент: — Зато нисам требао да дођем до вас. То ми говори моја жена сваки дан, по сто пута.

ЗАГОНЕТНИ ШТАП СТАРОГА ГОСПОДИНА Била је у Скадарлији јавна тајна да Чича-Илија воли да задева Милорада Гавриловића али да ни стари господин не остаје дужан Чичи. Имао стари господин један шта^! са сребрном дршком. Чим дође код „Три шешира" остави га у чошак, а Чича*некако изабере увек место да буде близу тога штапа. Па када се сав свет разговара, кад Стари господин почне да прича о Сарсеју или о Кајнцу, кад га сви слушају и нико не обраћа пажњу на друге, Чика-Илија скине ону дршку са штапа, па опет намести дршку као пре. Тако данас, тако сутра. Али једне ноћи, када се полазило кући, Стари господин више није могао да крије своје чуђење: *-- Не знам шта је ово! рекао је наслањајући се на штап и гледајући га подозриво. Или се овај штап смањује или ја растем! И ТО ЈЕ НАДИМАК Пантелић је дошао да извади личну карту. Чиновник Га пита: Имати ли ви, господине, осим вашег породичног имена још и неки надимак? — Надимак? Шта је то? — Па, то се каже и „шпицнаме". Можда вас други зову и неким другим именом осим вашег имена и презимена? — А тако, па јесте, моја жена ме зове још и глупан.

ЈЕРОТИЈЕВ ГРЕХ Враћао се Јеротије Богомољац из варошице у село. Врућина била толико јака да је једва корачао. На срећу пристиже га нека снаша на чезама и позва га на кола. Седе он у чезе, а снаша мало по мало толико се приби уз њега, да му је то било и непријатно, а некада и мило. Кад стигоше у село, Јеротије не приђе својој кући, већ право свештениковој. — Оче, рече он попу, — дошао сам да се исповедим. — Какав си грех учинио? — Згрешио сам у мислима, признаде му Јеротије и исприча какве су му све жеље падале на памет док се возио са снашом. — Аха, — рече попа, а је ли та жена била млада? — Млада, оче! — А је ли била лепа? — Ђаво, оче, нечастиви, искушење право. — Богами, твој грех није био баш мали, али ипак биће ти опроштен, ако за недељу дана од данас будеш јео само сено и пио само воду. — Али, оче, ■— усуди се Јеротије, — ваљда нисам коњ? — Ниси коњ, али си магарац. ЊЕГОВЕ БУБЕ — Чујем да су пронашли с»фтоносне зраке против инсеката. — Но онда ћу наручити један за мога мужа. — Зашто баш за мужа? — Јер стално има неке бубе у глави.

ш шз