Бодљикаво прасе

^Страна 2

БОДЉИКАЗО П?АСЕ

Вро) 16

Где су многе рупе...

труо!!-

— Па како да Јапушнм све ове рупа са |едним јединим чепом, коЈи је, уз то, сасенм

у лондонској магли

Густа магла покривала је рушевине Лондона. Магла је била тако густ^ да су полисмени, који су контролисали замрачење гра да, морали да пала своје лампе да би видели светлост која још није по закочу угашена. Обале Темзв биле су пусте. На порушеним доковима пушилн су се последњи остаци прекоморске робе. У тренутку када )е на Парламенту потмуло одјекнуо дванаести ударац, један човек, шешира натученог на очи, и завијен до ушију у кишни мантил боје енглеског оптимизма (тамно сиве боје) изби на кеј и поче се суморно шетати по рушевинама. 1Д?ла фигура тог човека, његово погрбљена леђа, тешки кораци м угашени сјај очију, одавзли су такву тугу и потиштеност да један полисмен, који је пролазио туда, застаде да га осмотри. Непознати се све више лриближавао тамним таласима реке. — Самоубица! — сину у глави полисмена, и он журно лоиЈ)е непознатоме. — Џентлмен, оканите се своје намере, Живот није тако црн као што га ви замишљате. Непознати му се окрете. — Гледајте ви своја посла. Зар не.видите у каквој смо ми ситуацији? — Знам — настави доброћудно полисмен — али још нема разлога да сквчете у реку. Ето, колико је Лондон бомбардоаан, ла ипек је остало неколико целих кућа.

Главни уредник: Светомир СтоЈановиК Уредник за илустрације: Теодор Дркик, Власник и издавач: Светомир Сто|аиовић. Телефон редакције: 25-592. Штампа: Штампарија „Луч", Београд.

— Да, али моја је срушена. — Добро — настави стрп/киво полисмен — изгубили смо доста али Индија још нијв освојена. — Ви, значи, желите да одложим смрт за још неколико дана! — Лепо — настави полиеман са напрезањем — али не заборавите да се Америка ангажовала за нас. — Онда сам требао да се убијем Још на дан уласка Америке у рат, — Рецимо — настави полисмен, савлађујуКи се са муком али помислите на нашу поноситу флоту, — Онда је то још један разлог више да скочим у море јер ку на његовом дну моКи да видим ту нашу поноситу флоту. — Онда — настави полисмен, осеКајући да му нерви трепере — кад већ презирете смрт што се не пријавите за нашу војску? — Прво, ја сам богаташ па не служим војску, а друго, где сте ви видели да неко може у нашој војсци да погине?! — Знам шта вама треба — речо полисмен са усиљеним триумфом. — Ви сте убађени да сте иајутученији човек у Еиглеекој, међутим идите сутра у Доњи дом и погледајте Винстона Черчила. Он је тако жалостан, јадан и бедан, да ^ете ви према њему да изгледате као човек који се распада од весеља. — Не, то не могу — одговори суморно непознати. — Дођавола! — дрекну полисмен, но могуки више да се уздржи. — А зашто не можете, господине? — Зато што сам ја Винстон Чврчил!

ЗАГОНЕТКА Чае је бело Час је роза Нит' се једе, нит' ее пије Некад бистро као боза Чик погоди шта се крије Ко га троши, нв*\а лека Не помаже апотека Тешко оном ко га чека. (чоиои «мзеиЈне) Пушку има, воЈник није Са речима само бије Тешко оном кога брани Не одбрани — ал' сахрани! (емзаиЈнд)

САВЕЗНИЧКЕ ПРИЧЕ

ЈАНИ РАТНИЦИ

Лондои. — Енглески пуковник врши смотру војника. Свакоме поетаеља по неко питање. Зауставља се код Џона Смита. — Од кад ет« војник? — пита генерал. — Од почетка рата. — На коме фронту сте били. — Ни на једном. — Како то, дођавола. — Па како дз будем на фронту кад сам био непрестано уз вас као посилни. САМО ИСТИНУ Вашингтон. — Приликом неке дебате, један познати политичар, Рузвелтов пријатељ, узвикнуо је патетично: — Врата моје куће су затворена за лажљивце. — Онда значи да ви улазите кроз прозор — добаци неко из публике. НАГРАДА КЈубишев. — Деле се награде комунистичкој омладини. Галерија препуна публике. Претеедник чита: — Друг Сврдлов, за рлд у партији, добије радио апарат. Публика пљеска. — Браво| — Друг Жижкин, »а организациЈу радничке омладине, добија примус. Публика пљеска! — Браво! — Другарица Носова, за пропаганду по еелима, целокупна дела Маркса и Лењина. Тишина. Само Један глас одЈекну еа трибине: — Тако ти и треба, стрвине! ДОБАР САВЕТ Демократије. — Рабин Ниеим се прочуо као веома паметан човек. Глас о његово) мудрости дође и до ушију Горњег дома к Лордови позваше Рабина да га питаЈу за савет.

—. Раби •— рекоше му — Јапанци хове да нам узму АустралиЈу, Шта нам ти саветујеш? Рабин је размишљао неко време па одговори: — То је врла просто. Треба да пренесете тапију Ауетралија на ваше жене.

НАШ ЛЕКСИКОН БУРМА Да је ова Бурма златна, не треба ни сумњати, пошто су је Енглези држали у својим рукама. То Је била нека врета венчане бурме, али пошто је енглески џентлмен, као муж, живео од жаниног рада и труда, ту скоро је дошло до коначног раззода. Генерал Вавел, који је био послан од стране Англиканске цркве, у имо архиепископа Кантарберијског, да спроведа изл^еђу супружника измирење, дожиеео Је неуспех пошто је млада, опељешена и опљачкана, одбила сваки споразум. Пошто Бурма производи углавном пиринач, Енглези су изјавили да им се више не свиђа сутлијаш, и повукли су се у ИндиЈу да тамо за извеено време поправе стомак ананасом и бостаном. Постоје знакови да ^е тамо ускоро сасвим да оберу бостан пошто је њихов апетит свуда поЗнат. Што се тиче ЧангКаЈ-Шека, он је из Бурма добијао пиринач чија еу зрна била у главном произвођена у Енглеским фабрикама муниције. Како је обичај да се весеље испољава пуцњавом само за време евадбе а не и за време разводе, то Чанг-Кај-Шек неке »ише имати прилике да пуца. Бурма Је одлучила да живи независно и слободно, од свог еопственог прихода, јер ]е боље бити распуштеница него удовица Енглеске Империје.

Страх од пролећа