Бодљикаво прасе
Број 17
БОДЉИКАВО ПРАСЕ
Страна 7
— Хтео сам да ти донесем једног мајмуна, дрзга, али кгпетан није дозвопио! — Не мари ништа, драги! Шта -ће ми мајмун, кад си ти ту11 Прија-Сока: — Данас сам села на новообојену клупу и одмах ми је муж купио нову хаљину. Прија-Наста: — А где је та клупа била? ❖❖ Судија: — Зар" вас не гризе савест што сте покрали једну тако сироту жену? Лопов (чешући се): — Нешто ме гризе, али баш не знам је ли то савест или бува... ♦♦♦♦♦♦ Издавач: — Ја издајем само позната имена. Писац: — Врло добро! Ја се зовем »Петровић«! ❖❖
Укротитељка: — Како смо морали да пошаљемо лавовску кожу на чишћење, то се ове вечери лав појављуЈе без коже. — Ах! докторе, не могу никако да спавам. — Даву вам нешто да но<ч проведете мирније. ^ — Онда, докторе, платите моју кирију! ❖❖ Једна сељанка тужила је суду саога мужа због злостављања. — Па добро, пита је судија, какав повод твој муж узима да те туче? — Ах, г. судија, не узима он повод, него батину.
— Молим вас, где је ординација зубара Јовановића? — Идите овом улицом, па ћете већ чути. — Зашто толико плачеш, човече? — Умрла ми је жена... — Па ти си је увек злостављаоП — Зато и плачем... Више немам кога да злостављам... ❖❖ Жена: — Ах, да ли св може шта горе замислити него удаја без љубави. Госпођица (уседелица): — О, може. Љубав без удаје.
— Зкате, наша јс служавча бивша клизачица на леду. — Зашто ме волиш? — Па ја те не волим| Ја само варам мужа с тобом. ♦$♦<>♦♦ — Ах! како су гадни људи. Кунем вам се да се никад неби преудала да мој муж није умро... ❖❖ Она: — Можете и ви пробати, али вам кажем да је тата избацио већ три кандидата кроз прозор! Он: — Ех! А на коме спрату станујете?
❖❖
I
— Јели ваша кћерка, госпо дине професоре исто тако добра домаћица као што је учене? — Разуме се! Баш сада преводи кувар, на грчки.
-т- Је ли ваш муж акробата) — Ни|е, него смо данас чистили паркет.
— Баш се радујем, господиие лолицајче, што сам вас срела! Да ли бисте ми могли рећи где се издају шоферске дозволе! Мајка кори ћерку: — Забога Мицо, како си могла да наређаш толико двојке. Само из латинског имаш петицу. Откуд то? — То је због свадбеног пута, који намеравам да проведем у Италији. ❖❖ — Шта бисте ви, господине, рекли некоме ко би сео на ваш шешир? — Да је идиот и магарац! — То сам хтео да знам... Сели сте на мој шешир! ❖❖ Учитељ: — Децо, ко уме да ми каже, када је једна мајка најсретнија. Перица: — Сваког првог, када тата донесе плату кући.
— Шта кажете, дуго говорим) Па видите ваљда да у опште не говорим! — Зашто сте постали вегетаријанка? — Зато што ми једино пиљар даје на вереси^у. ♦>♦♦♦ — Ја бих желела да добијем мужа који би био тако добар, да би се његова добротА граничила са лудошћу. — Па други те не би ни узео. ❖❖ Он: — Зашто ми ниси рекла да имаш златну вештачку вилицу? Она: — Ох драги! Хтела сам да ме узмеш из љубави, а не због пара...
— Зар немгте ништа против што ваша жсна пева на радију) — Ни иајмаље! Могу да је уЂуткам кадгод то хоћу. — Слушај жено, овај мој бријач баш ништа не сече. — Е, ти претерујеш, пре пет минута сам са њим отворила једну конззрву, био је одличан. ♦:-:♦ Судија: — И ви тврдите да сте у расејаности бацили жену с треКег спрата? Оптужени: — Да, пре тога смо становали у приземљу, а ја сам сасвим заборавио да смо се преселили. ♦:-:♦ — Прочитала сам у новинама да тражите куварицу? — Задоцнили сте. Место је веК попуњено. — Онда... да дођем су^ра.
— Дгкле, ваш муж прави толику буку по кући. — Да: прави машину зв тотално угушивање звука.
Меч - бокс
У недељу ујутру аутор ове стварчице укицошио се као џивџан, и пошао да гледа меч-бокс, или како се то већ друкчије стручно каже. Но претходно је свратио у цркву и Богу се скрушено помолио— да на мечу случајно не добије-. батине. А једну ( свећицу обашка запалио писац, усрдно молећи Господа да му у Радничкој комори сачува резервисано место, које је купио у претпродаји. Не интересује аутора богзна како баш сам меч-бокс, нити он тачно зна да протумачи сврху тог разбијања носева у дупликату. А ипак иде тамо, решио човек да се... култивише. Из књиге данас тешко да се нешто научи, ако је човек иоле глуп. Није култура само у њој. Данас се човек боље култивише... песницом, лупајући га њом по носу, на тај му се начин пре улије у главу оно што треба. Видели смо на пример како од црноберзијанца постаје.. човек, и то чак може. Помоћутридесет две постаје се._ коцкар, или још боље, чистач улица. А помоћу двадесет и пет... човек. И на тај начин збиља смо почели без све шале да лиферујемо... људе. Као у фабрици хартије. Скупиш ђубре од старе хартије, и крпе, тако рећи сконца и конопца, измељеш, и, добијеш фини, гладак производ. Слична фабрика отвара се ускоро на... Теразијама. Ако се, друже, бавиш црномањастом берзом, ту те лепо самељу помоћу хемиско-физичке формуле „двадесетипет", и добије се фини, гладак производ. Та теразиска јавна фабрика, у којој се црномањасти берзијанци мељу у људе, неће имати ниједан димњак. А ипак, све ће се... пушити, а целе ће... падати. * Дакле, изишао писац из цркве, окренуо се још једном и прекрстио се трипут узастопце. Домадрљао се аутор до места приредбе. Но уплашио се, учинило му се да се нека несрећа догодила, грдан се свет искупио. Но то је била само уобичајена спортска гужва, и писац се из све снаге трудио да не упадне у њу. Он се само једвог јединог тренутка премишљао да ли одмах да уђе у салу, или не. То је било само онда када му је један човек понудио сто динара за улазницу коју је писац платио тридесет, последњим парама које. је имао у џепу. — Е, рекао је аутор улазнице, тојест њен газда, е, а што се на време нисте побринули за улазницу кад толико волите бокс? — Право да вам кажем, одговорио је човек који је нудио сто динара, право да вам кажем, ја уопште и не волим бокс! — Па зашто онда плаћате трипут скупље него што вреди? — Право да вам кажем!... — Право да ми кажете, дабоме, опоменуо га је писац. Без увијања! — Право да вам кажем, зато што немам... пара! — Па како онда мислите, на вересију! Аааа, кликнуо је писац, аааа, право да вам кажем, нема ништа од тога! — Нисте ме разумели, господине, рекао је човек који је хтео право да каже, нисте ие
разумели. Нећу да кријем, ја имам сто динара, али, право да вам кажем, треба ми још више! — Море, рекао је писац, право да вам кажем у очи, изтледа ми да ви нешто врдате, а овамо све право да ми кажете! — Е па лепо! рекао је човек који није хтео право да каже. Најзад, право да вам кажем! Један лудак нуди ми сто педесет динара за улазницу, пошто су све распродате! — Аха, скочио је писац и лупио се по челу, аха! Црноберзијанац, а! Држ'те га, црноберзијанац, жандарм! Али човек је био брз као аморова стрела замочена у... рецимо у жуч. И за трен ока је ишчезао у гужви, као... рецимо као љубав, обзиром на аморову стрелу и жуч, и рецимо као буђелар, обзиром на гужву. А аутор је полако почео да се пробија лактовима ка улазу. И скоро му је директ било непријатно кад му је један клинац предложи: — Чиле, *ћеш ме убациш1 Избрецнуо се писац на мангу. па, љутито, коснула га та ствар скоро право у срце,„ ни сањао није да већ личи на... чилета, мислио је да је далеко млађи. Но дошавши до улаза, аутор је нагло извадио прст из носа и метнуо га онако слинавог на чело, замислио се у тренутном стању, и вратио се пред улаз. Потражио је неког очима,, севнуо радосно, и полако пришао оном црноберзи^анцу и иза леђа га дискретно ухватио директно за лакат. — Немојте господине, иолим вас! завапио је човек који је имао сто динара, и који је хтео да има сто педесет. — Ћут'! дрекнуо је писац пригушено. Ћут. кад говорим! Деде, где је онај што даје петнаест банке за карту! Покажи ми га, па ти нећу ништа! Да га ја научим памети! Човек који је имао сто динара, и који није имао сто педесет, проказао је дотично лице писцу, и одмах побегао- А аутор је сутрадан са сто четрдесет осам динара у џепу задовољио своју радозналост за мечбоксом; са сто четрдесет осам, а не са сто педесет, јер нов-нне коштају два динара.
СТАРЕ СЛИКЕ
— Еуалнјо, невјсрнице... Баш сам прочитао у овој књизи мемоара, да си ме ти године 170? преварила с витезом Вилибалдом .