Бодљикаво прасе

Бро) П

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 7 '

НАША ПОШТА Одговори читаоцима из земље СпекулантиЈу Црнобсрзићу, песнику... Кажете: »Велики боли и патње су узрок поезијв«... Слажем се. Настављате: После нвг пуштања црне борзе почео сам да се бавим поезијом. И пошто сам у првсм случају претрпео фијаско, надам се, да у другом нећу|« — Читала сам Ваше песме и могу да Вам одговорим ово: »кад би свака буба мед брала, бумбар би највише!.. Наивку Стидљивкови*у. — Времена се мењају, људи и обичаји, само сте Ви остали онај стари наивковић, поштењаковић и будала... Тргните се, човече! Промените се! Зар не видите да сте у заблуди... Што тражите смисао живота по небу... Он је на земљи... - Младост пролази брзо.. Промените се!.. Несре ^нику. — Жена Вас вара и то са — млекауијом... Интересантни су, кажете, њихови јутарњи састанци. Кад се врати ку^и, сва мирише на млеко, ко да је сисанче... Та, не узбуђујте се, човече! Жене су филозофи. Кад раде нешто, оне знају шта треба да ураде...

Кратки пут — Отпратићу вас, каже жандарм једном пијаници који лежи на земљи. Где станујете? — На Златибору!

Положај

<— Ваше године? пита адвокат који је дошао самртнику да напише тестамент. >— Шездесет и две... — Ваш полвжај?.,. . ... - Ј: — Очајан, господиие!...

ЛАЖУ ВАС КАД КАЖУ — Не брините ништа, то ће бити моја брига... — Опростите, знате колико ми |е жао што вас узнемиравам, али... — А кад сам видео тај призор, дође ми да заллачем... — Молим вас, сачекајте само |ош један тренутак... — Та пожурите, немам времена за бацање, а то је ствар хитне природе... — То се мени никад не би десило, да заспим у возу...

Мали Перица пише...

1

раги другови и другарице, сви ви моји сапатници из школских клупа. . Ви ме већ сигурно добро познајете из овог нашег »Бодљикавог прасенцета«, чији ме сарадници често посећују. Право да вам кажем: гњаве ме! Питају ме тако једаред шта ја мислим о енглеској нон-стоп офанзиви? Овога пута сам кратко одговорио да се за справљање бозе обрате Пеливану.

Ударац судбине

Али ја не^у сада да вас гњавим тим досадним стварима које вас, верујем, не интересују Хоћу са вама да проговорим неку реч о нашој најболнијој ра ни: о школи. Тешко су ме притисле школске невоље и ево сада дођох вама да се изјадам. А лакше је човеку кад се поразговара са онима који као и он страдају. Зато се вероватно и Черчил и Рузвелт тако често састају на разговор!? Али пустимо сад то на страну, човак има језик зато да прича, него пређимо на ствар. Ја сам у школи велики мученик. Где мрднем лево-десно, одмах нека двојка или казна. Једном тако десио ми се малер с носом Ђуре Јакши^а. Имамо ми у разреду његову бисту постављену у углу код табле, али та биста нема — нос. То баш није велико чудо, пошто ми у школи имамо свакаквих чудних ствари, накривљени глобус и друге глупости, али мене је ипак копкалз једна ствар: да ли је Бура Јакшић заиста имао нос? Како то нико од мојих другова није знао, |

ја сам запитао наставника српског језика. Али овај је то тако рђаво схватио. да сам ја добио укор разредног старешине. Што је најгоре, ни једна несрећа не долази сама. После часа српског језика дошла је географија. И, што је најгоре, ја сам морао да одговарам онако утучен казном и стално премишљајући како &у оцу изаћи на очи. Тако моје мисли нису биле ни на мапи ни код географије. Нешто сам одговорио а нешто и нисам, тек да није дошло једно кобно питање још бих се и провукао, али овако. Наставник ме запитао где извире Дунав. Ја сам тада одговорио, иако сам и то ве^ до сада заборавио. Дакле за извор сам знао. Али, не лези враже, наставник питз дзље: »А где му је уш^е?« — »Где му је ушће«, помислио сам ја? »Па тачно на другом крају!'< синула ми је мисао и одмах се претворила у одговор. Али сам добио и јединицу (не двојку) из географије. У мученичком зноју вас поздравља ПЕРИЦА

НЕ ЧУДИТЕ СЕ — Јуче сам видео ваше госпођице кћери. Баш су дивме девојке! Као анђели. — Хм! Каква корист од тога кад их иико неКе!? ♦ — Да ли знаш, шта не сма бити у приземљу куке, у којој на првом спрату станује лекар? — Е то не знам. — Па, погребни завод! * — Верујете ли у снове госпођице? — Верујем. — Ја сам ноћас сањзо да сто ме пољубили. Шта то значи? —Значи, да сте само гаи.зли1 # — Моја жена је као иззор воде... — Свежа и живахна? — Да, а сем тога се непрестано чује њен жубор. * — Је ли моја медецина помогла вашој жени? — Хвала иа питању — баш смо је данас сахранили. * — Не волим када туђи људи љубе моју децу. — И ја, али им то никако на могу забранити. — Како то? — Па, моје су кћери већ одрасле. * ..Срамота, деца од 12 годика па аећ пуше цигаре, а ни но: не умеју обрисати. Ја сам био сасвим другуи човек. Јесгз ли ме икада видели да сам у тим годинама пушио цигаре. Скандал!-

Вредан осуђеник Управник казненог завода (но* вом осуђенику):: — Сада треба' да вам нађем један посао. Шта да вам дам? Кажњеник: (који је осуђеа због фалсификата): Господине: Управниче, покажите ми ваш потпис, па могу сву пошту умеч сто вас да потписујем. МеЂу коцкарима 1

— То ]« била моја последња влае!

И код слепих код очију, Срушише се глупе наде, Утврђење изнад свиЈу, Севастопољ, ето, паде. У Африци Ромел гура, Цео Мисир пред њим лежи Док британска војска цела Као крдо, црна, бежи.

Од -Харкова па до мора Фронт је цео у пламену Спожна војска Европљана За победу напред крену. И сад цела мрежа лажи Што се зимус свуда плела Прште као паучина А истина блесну цела!

— Неко од вас тројице вара. Дошао сам овамо са 4 кеца у рукама, а сада сам нашао само једног! Чудо у Америци Један господин дозива у помоћ полицајца: — У помоћ! У суседној улици се налазе два чудна човека. Какви су то чудни људи? Један јеврејин који расипа новад по улици и један Шкотлађанин који је новац покупио и вратио јеврејину. Главни уредник: Теодор Докић. Власник и издавач: »Просветна заједница« а. д. Телефон редакције: 25-681. Штампа: Штампарија »ЛУ„Ч«; .*,*•

/•*'