Бодљикаво прасе

Тлумац & мтди Познати српски путујући глумац Мика Стојковић био је као почетник, крајем прошлога века, у трупи покојног Протика. У једном комаду имао је да каже на свршетку чина ову реченицу: — Ч»сни оче, сахраните ме јер мој последњи час није далекоГ После ових речи СтојковиН пада на под чекајући да се спусти завеса. Међутим завеса никако да падне, због неког квара и цела ситуација постала је за глумце на сцени мучна а за гледаоце н смешна јер поједини из задњих редова почеше по паланачком обичају да добацују разие неукусне вицеве. Да би окончао ову неприлику, Мика скочи са пода и викну: — Шта часни оче, нећете ни да ме сахраните? Не морате. Ја одох поново међу живе! Рекавши то Мика оде са поворнице и сам спусти завесу.

— Зар ваш муж не примекује ваше неверство? — Чим он посумња на јаднога, |а променим.

Жива, дамен фризер био је дотерао до дувара. Режија велика а послови слаби, док дуг расте као квасац на рерни. Забринуо се Жнва и све нешто премишља ал' ништа да смисли. — О мај! — вели он својој помоКници и пријатељици Анки — фуртум мислим како да привучем муштерије. — Остави ти мене да нешто „искунстирам" — ве.ш му Анха која је почела каријеру као статисткиња у позоришту, после је учила лактилографску школу, па се удала, отворила салон за улепшавање, развела, банкротирала и напослетку нашла Живу, дамен-фризера да га усрећи. Прошло је неколико дана и јадан Жива већ изгубио сваку наду, када му Анка рече: — Нашла сам начин. Иди купи сто комада коверата и нађи иеког бистрог дечка да разнесе писма. — Каква писма, молиКу? зграну се Жива. — Ништа ти не бери бригу веК учнни што ти кажем — вели Анка и оде некуд. Вратила се тек у подне са једном писаКом машином и одмах се лала на посао. Из телефонског именика и свога личног познанства (које није било мање од именика) она изабра веКи број алреса, све саме даме, чије је адресе исписала на ковертима, а затим у све те коверте стави овакво писмо:

1ДНА Поштована Госпођо, Као жена која је на својој кожи осетила поквареност света, као жена којој је разорен брак, ја не могу више да гледам како Ваш муж рзстура своју рођену куКу због госпођице Луле, којој није првина да удара на туђе мужеве. Док се Ви патите и трпите, Лула живи у благостању. Ако желите да видите госпођицу Лулу, Ви дођите у фризерски салон Живе МргудиКа, Вука КараџиКа број 43, па ћете се сами уверити. Једна којој су Луле упропастиле живот. Када је отпослала таквих педесет седам писама, она викну Живу па се дадоше на посао. Удесише радњу, спремише апарате, узеше још једну радницу и само чекаху навалу муштерија. До душе мајстор Жива се стално чешкао по глави и у„ себи шапутао: — Може се направити нека комедија па дићу да се девам. И, заиста, већ идуКег дана навалише даме са свих страна. Неке су „блајховале" косу, неке само ондулирале, а било је таквих које су само „дотеривале" Фризуру. Те су долазиле сваки дан а посао је цветао. Најинте-

ресантније је да се ниједна није журила веК су по читаве сате седеле и на нешто чекале. Од дамен-салона направила се тарапана. Жива је своју Анкицу уздизао у небо и свима се хвалио како је то „фифик" жена, али једно јутро се деси експлозија. Пун салон дама, раднице и мајстор Жива имају пуне руке посла, када уђе једна вигка црнка, у скупоценој бунди па, још с врата, упита може ли одмах да се ондулира пошто жури на ручак. Када јој рекоше да иора да причека она рече: — Ако ме један господин буде тражио, реците да ћу бити овде у подне. Ја се зовем Лула. Ове речи изазваше праву експлозију. Све присутне даме скочише са својих столица, неке су имале на глави чак и апарате за сушење косе и у глас повикаше: — А ти ли си Лула!?! Још се ова несрећница иије повратила од запрепашћења, а у радњи се направи лом. Полетеше и маказе, флашице колоњске воде, колмајзи и Лула би рђаво прошла да се Жива не разјуначи, одгуриу жене и ову невину жртву Анкине идеје не изведе на улицу. Док су се разјарене даме снашле, обукле и пошле у потеру, Лула је ишчезла. Сад, после оваквог „успеха" ове идеје, Жива и Анка држе малу радњицу негде на Чубури и не чују се живи.

Иомунална хџжика КУЋЕВЛАСНИЧКА БРИГА Снег, коме се деца толико раДуЈуГ доноси "кућевласницима велику= жалост. Снег треба чиститн а ко не може добро да ЈЈлата мора сам да засуче рукаве а ку> ћевласници не воле тај спорг, зато се Љуте на снег и на зимјц СУРОГАТ КАЛЕМЕГДАНА Пошто се аоолошки врт зим« греје, љубавни парови више н« заказују своје састанке по пар* ковима већ код кавеза папагаја, код слона или у мајмунском одељењу. Сада је обезбеђено сигурно уточиште љубавницима и та у лепом и дискретном друштву, јер животиње неће издавати ничије тајне. ИМА ПИК т • Један кафеџија, наравно бивши, израчунао је да је општина, вршећи регулацију вароши, највише ударила на кафане и бирцуае. До сада је редуцирано. само у центру, шест добро уведених и рентабилних кафана. То су „Славија", „Рудничанин", „Три сељака", „Два сокола", „Топола" и „Шишко". Бифеа н мањих кафана страдало је 17 а то је велика штета за прогрес и цивилизацију пошто се у Београду „културни" живот манифестује само по кафанама, ј

Страна % БОДЉИКАВО ПРАСЕ Б Р°1 54

м ш и љ ч д и=цзнв ш и к р в ј гш

шосиш

Учтиво дете

Направија се кијамет од овеја ветрометииу и клизавицу због зашто чу је таква сезона на куде децембар ама ја сам поголем и ако тропнем брука ће се напраји. Неје ме жал што Лу напрајим рупу на куде калдрмину ама ме Је страф да ие улубим. коске. ЗатоЈ сам набавија оне даске за клизување што ги викају смучке и с'г си не берем бригу. Оно Јес да сам љоснуја на онејб узбрдицу од позади корзони ама сам легнаја у помекачко и ич не беше штета. Цел овеја гурави народ удрија у клизување и тоциљајку и салте си један на другог рипају и ударају калпиши због зашто му је с'г, тој ушло у моду. Кој неје обикнуја на ветрометину и клизавнцу на тог Ае бидне полоше због зашто Не му наместе закачаљку и врзују канту па ке му се замрзне репче. Понајлоше Не бидне на куде гушодавке и Геновеве због зашто се много клизувају а несу стабилне па гн неки за ч'с строборе а мнозина је склона паду; какоЈ се књижовски вика, још од колевку. Тој ги је работа ама неје убаво да ги пређе у навику. Кој Ле бре да исправи криву Дрину и да пофаћа конци на куде овеј.

модерне трепетљике што си праје калбал'к иа куде мужи. Данас сам се клизаја сас једно девојченце ама ич не могадо да напрајим због зашто јагурида знаеше знање па ме заведе за голеш планину и три пут сам треснуја а она уфати маглу сас једног у жути шампир а ја си отидо на куде дом да си трљам грбину и вадим флеке. Ал неје ме жал због зашто кој с ђавола тикве помадија о тинтару му се лупале а мен ме све вара памет да Ау да гу изведем на селамет. Убаво си зборе старци: брез муку нема науку. Сг сам и ја научиЈа иа овеја клизавицу па салте клизи У здравје и скоро виђење Ваш Тошке Без љушње Муж, долазећи кући и чувши да ручак, још није готов, облачи поново капут, узима шешир и љутито каже: — Пошто ручак није готов, ја идем у ресторан! — Чекај, чекај, мало, задржава га жена. — Шта, ипак ће бити готов? пита муж. — Не, али ја ћу се за час обући, па идем с тобои.

МЕЂУ ПРИЈАТЕЉИМА

— Слушај, мм»м аа тебе Једну одличиу парти|у. Али ми реци шта ти упраао жслиш. — Прво да јо млада. — Па онда! — Затим да |о лепа и добра. — И више ништа! — И да |* богата. — Охо. Па онда била би луда да г.ође за тебе. — Па може и луда да буде.

— Шта би радио, Стевице, када би у трамч ваЈу стао на ногу старијем господину) , Стевица: — Рекао бих: »Извините, молим вас«| — А када би се господину допала твоЈа учти* вост и дао ти банку, шта би онда рекао! Стевица: — Стао бих му и на другу ногу N опет казао: »Извините, молим вас«1