Бодљикаво прасе

Стоана 6

Г.ОЛЈГЧИЧАГК) ПРАСБ

Бро! 67

— Ја сам човек ко|и не воли да прича много. — Дфе ми руку. драгм пријагељу. И ја сам ожењен.

— Бре, Марко, како жмвиш, како смнови! — Добро и Ја и синови! Једног сам дао у попове а другог у банкара, па сам с« осигурао и на иебу и на земљм.

Духоамти станар иа путу

па дансиин>е &реме>

Ј ј Пк С ч

'' ч ^' ? " ЕВА: — Баш сам жељна оне јабуке. Дај ми јс! ЗМИЈА: — Ха, мислиш да сам ја будала! Продаћу је на црној берзн м то за две банке. Госпа Дацина да^а

— Јао,

...Јадан господин Света!.. Баш се природа нашалипа са њим... Дала му тврд орах, а није имао зубе... Чекајте, да се разумемо... Можда нисте схватили... Хтео сам да кажем да се господин Свзта оженио у познми годинама, када је веК онемоКао... А женица (баш није требало да је назовем »тардим орахом«) госпа Даца била му тако млада, снажна, тек пробуђена — разбуктала... ...И можда је и боље што се он две године после венчања преселио на онај свет, јер је тимв прилично помогао госпа-Двци т. ј. оСлободио је мука (које подносе младе жене крај старих супруга — сем ако нису мудрије!..). А она (тако би се бар рекло по њеним поступцима) није спадала у те »мудрије«.. Јер, уистину, док је Света био жив, она му беше потпуно верна, мада за то није имала толико разлога... ...Мудрост је кКи искуства... Али често и не бива тако. Јер није редак случај да је искуство јалово... Код Госпа-Даце изгледа да је мудрост била последица искуства. Она, после смрти свог нежног супруга, увиде да је глупост бити повучен као манастирски искушвник и... да треба другачије живети... И уколико је време одмицало — веК се приближавала годишњица Светине смрти — она је осе<\ала све више потребу да се разгали у друштву снажних људи.. Стога је на — на дан годишњице — после помена на Новом гробљу приредила да^у код ку*>е и иа њу позвала само Милу, распуштеницу фатирану парама као јорган, која је довела свог Миту »либхабера« (овај се од њеКуреКи подварак, диже чашу станог осмеха топио ко восак у јулу) и пријатеља Ниџу... Пошто св попила ракија »за душу«, поједена супа и прешло на ри »либхабер« Мита — познат у женском друштву као »крава-музара« и поче: — Еј, сироти мој пријатељ Света!.. Еј, да је ту... к'о што није... све би било друкчије... Не би се ни ти, прија-Дацо, тако мучила... Зар не! ЕЈ, пријатељ Свето, знаш да ми те жао... А још ме жалиЈе за прија-Дацу... ...Али, нека... све Ко опет бити добро... Него знаш, узвикну он одједном, Милка, како би било да ми нашу Дацу удамо... »И-ју! — пренерази се Мила зар те ниЈе срамота да тако говориш! Видим да те вино веК хвата... Ниџо, мајке ти, не дај му више да пије...« »А што да је не удамо? брани се Мита... Пријатељ Света да може да каже коју реч са оног свв-

та, сигурно би јој то саветовао...« »Ама, човече, шта говориш? Зар заборављаш где си? зграњавала се Мила... Даца, се, притом, само дискретно осмехивала, бацајући каткад страсно — тужне погледе на Ниџу, који је сд апетитом и гомоКу Адамове виљушке завршавао батак... После обилног ручка друштванце је прешло у госпа-Дацин салон да се мало одмори... »Него — обрати се Мита у једном тренутку Ниџи — ти ми, Малиша, много загледаш пријаДацу... Ако, ако... Лепа је она, а и теби ништа не фали...а И он се извали и убрзо се со фа тресла од његовог хркања... А Милка заузела при спавању положај неке преподобне средњевековне опатице... Госпа-Даца седела замишљена за столом, док је Ниџа у нзслоњачи пушио »Ибар« — са страшћу паука, који сише мушицу... ...Тамо, овамо... тек измеђ/ њих дође до разговора у коме ока сазнаде да је он на њу веК поодавно бацио око... ...И, док су Мила и Мита хркали, Даца доживе чар првога флерта у удовичком стању. А кад се дебеле ждере пробудише, наста весеље... ...ДаКа се претвори у пијанку * друштво беше тако весело и пијано да свима изгледаше дз со болеКива слика Светина на зиду клатила од задовољства,

Згодан вереник За ручком отац саопштава кКери да јој је нашао одличну »партију«. — Какав је, пита кки. — Диван. — Да ли је плав? — Није. — Црномањаст? — Није. — Па какву косу има? — Никакву. Штедња у браку ' Г. Јовик је човек имукан, али врло штедљив, кадгод сувише, бар тако мисли његова млада' лепа женица. Пре неки дан она се умиљавала око мужа, и најзад га замолила: — Јоцо, да ме водиш у биоскоп вечерас, па, да идемо после на вечеру некуда у кафану! — Шта ти мислиш? згрануо се г. Јовик. Зар сам ја твој љубавник, па да те водим у биоскоп?

Грешка

— Пази, у поноћ, бежимо! — Немогуће, ја сам стражар на вратима. ЦРНОБЕРЗИЈАНСКИ РАЗГОВОР УГОДНИ

— Послови вам мду сјајно нолега! Свакако ћете негде на одмор! — Незгодно Је нћи на одмор. Могло би с« помислмти да сам отишао против'своје воље. У ВОЗУ

— Ја ћу позвати машиновођу. да вас избаци. Са картом треће иласе не сме се седети на глави Једног генералног директора.

Кратковиди пролазнмк или моћ