Бодљикаво прасе

ВЕРНОСТ Из јвдног ромвна: »Заљубивши се на преи поглед војвода се ожени овом лепом и сиромашном девојком. Недвљу дана доцније он је морао да крене на други континент, у колонијални рат, који је трајао пуне две године. Али тај изненадни одлазак није ни у колико нарушио овај дивни брак. Његова жена остала му је верна и свдка године даривала му по једног сина«. Двиа [ питанцем У возу етарија дама протесту]е: — Шта, зар за овако мало псвтвнце да платим целу карту? — Жалим, госпођо, вли таквв је пропис. , — Добро, приствјем, али онда мој Џек има иста права као и остали путници, и може да седне на седиште. — Разуме се, само и за њега важе сви прописи који важе и зв све остале путнике: не сме да стави ноге на клупу, Собаричима оовета Гоепо1)в отпуетила еобарицу. — Пре него што одем из ваше куке имем пуно разних ствари дв ввм свопштим! — А шта то? — Налвзе да сам лепша од еас. — Ко то нвпази? — Ввш муж. Па налази да свм згоднијв од ввс! — Ко то налази, питв госпођа? — Ваш муж, госпођо! Па чак нвлази дв се бод>е и д.убим од вас.

— А еад Један тренутак — мирни, будите мирни. — Јоцо, сунце ти твоје дигни му тај сав век једном!

— Тата, шта је то овла — ПитаЈ твоју маму...

Данас је дечји празник Врбица па зато и ја морам некога да удесим „за Врбицу". Пошто при руии немам звонце треба само нбком привезати канту а она ће да тандрче па ће достојно заме• нити звонце. А ту канту треба данас привезати спекулантима и сви*ма онима који су, наравно, у себи, прокламовали девизу: Неком рат, неком брат! До душе они су на речима мед и мл&ко, они грде све и свакога, ођи су екстремни у своме патриотизму али сва та камуфлажа слабо помаже пбшто је дошло време да срдка зверка свој траг покаже. Зато се и ти курјачићи у јагњећој кожН јасно познају. Крили су се и кацуфлирали, бусали се у прса и користили ону народну пословицу: Боље му кажи „дрљо" да ти он каже „врљо" али се с$ет извештио и похватао конце па сад не помаже претварање и глума. Оно ако ћемо право прво су спекуланти нас удесли за Врбицу али је и пред њихоџом кућом заиграла мечка па пљуснуше казне и друге невоље и многима се огади ова професија а други просуше сву зараду и остадоше на своје паре. Зато њих н не треба спремати за Врбииу, већ само оне потуљене који су.нај• стори у своме послу јер раде са сезонском робом која није подложна квару, оне штб тргују са родољубљем и поштењем. Лепо се у народу каже: само сумњиве жене уверавају у своје поштење. То се показало тачно и у овом сЈ1уча'ју. Само они којима

није чиста савест захтевају да им се призна поштење док они никоме ништа "не признају. "За њих су сви кукавице, непоштени и несолидни. Они руше све ауторитете и свему опонирају јер желе да себе истакну. Е, те и такве хоћу да спремим за Врбицу, да их окитим и удесим да би свет могао да иХ види и да у• жива у њиховој поворци. А то је и богоугодно дело јер брате ти и такви дојадише својим лажима и пренемагањем. Где год човек макне нагази на неког од њих. Испречили се они са својим лажима и блефовима па се сваки човек нађе у чуду. Зато сваки нека данас изведе на Врбицу по једнога од таквих и онда смо на коњу. Свануће нам и прославићемо прави Ускрс. Јер то су гдавни узроци многих невоља па ако се не може да пронаће проузроковач рака, могу се упознати ови комарци који раз■ носе маларију.- А то је и лако. Оии зује као сви комарци, пецкају и досадни су. Исто као и комарци, они беже са суниа светлости и делују само у сенцн и хладовин. Ако сви послушате мој савет то ћеи бити, заиста, лепа Врбица. Звонца, канте, звечке, рипиде и други украси пратиће ову поворку која је одавно требала да се ј$вно прошета, да је сви видимо и упознамо. Јер хнпокризја и себичност треба да буду изложени и истакнути. То је данас украс целе једне генерације па зашто избегавати да се закитимо тим цветом.

4* 1

I ф

ж ±1/

Ж м/

•к

Фридрих Велики и стражар

Пруски краљ Фридрих Велики после једног лОва, оставио је евбје пратиоце и пошао краћим путем у свој двор у Потсдаму. На једном епоредном улазу заустевио гв Је војник који је чувво стрежу — трвжећи де се врати. — Је евм краљ! рече му Фридрих Велики који био обучен у ловечко одело. — То може свако реКи, одговори војник — али гледај да се одавде чистиш што пре. — Зар ти не познајеш евога краља? запита га Фридрих. — Познавао га ја или не, то . се тебе ништа не тиче, викну војник и епреми пушку на »готовс«. Видећи да се војник не шели краљ се мирно врети и оде другим путем. Али чим је стигео у двор краљ ее распитео код коменданте етраже и дознао да је овај војник тек од пре неколико дане на служби. У међувремену војник )е веК позван пред команданта и кед му је речено де је мвлочас имао сусрет са краљем, ухветио гв је велики стрех. Очекивао је етрогу кезну вли се десило обратно. Комендент ге је похвелио пред целим стројем и предао му педесет сребрних телире, са непоменом: де на овим »сликеме« боље упозна крељев лик. Кеде је идуКег двне војник понове био иа стражи — крељ је опет прошао, али му је војник Још изделеке одео почает.

— Н<? јеси ли ме упознао? питао је краљ, смешећи се. — Јесам, Ваше Величенство! — Јесу ли »слике« добре (крал. је мислио да телире са н»еговим ликом). — Одличне, Ваше Величанство. Семо... — Шта — само? питао је краљ. *— БоЈим се да неће дуго остати код мене, а је бих био срећан де увек могу гледати светло лице Вашег Величанства. Великоме краљу се свидео овај одговор и ве^ следећег дана војник је био примљен у његову гарду.

Кам' осћ лз >е ронкје Наредбе којом се ограничава потрошн>а електричне енергије за осветљење дубоко је ражалостила госпођу Јелу. Чим је прочитала у новинаме, погледе испод наочаре свог муже, старчике њених година, и незадовољно се пожали: »Баш емо баксузи. Зер није било боље да су пре дведесет године приморавали да раније гасимо светлост увече? ■— Гоеподине Јеете ли полудели да такви идете улицом) — Извините молим вас, вли више нисам могао да издржим. Сањво еам ону етару уседелицу са четвртог спрата.

— Иди једноставно унутре, прави се као да иишта незнаш, и трежи лопту нетраг.

СТАЛНА П Р Е В А Р А Између директоре опере и оперског певечв доЈје до резговоре, зато што певач није хтео изе^е пре публику. — Не могу данес дв се појввим пред публиком, јер неку мо^и да певем као што треба, господине * директоре! — Знем, знем, драги пријетељу, ели досед ви то нисте сматре^и зе препреку. ЗЛО И ГОРЕ — Но, пријетељу, а кеко твоЈе Керка? И не квалиш Уе, је ли је срећна, а чујем да је нашла добру партију, — То је све добро* само је ввлико зло што зет не уме да се карта. — Па то је баш добро! Данас јо то реткост код младих људи. — Е, мој драги, то би било добро, кад само он не би умво да се карта. Али он не уме, в једнако се карта. ГТопина работа Питвле чувеног попе Рудниченине Божу, квко му иде посво. — Не ваље, сине, штогод је радим, други ми кваре. Ја га крстим Милорад, они ге зову Ми» ле. Ја гв крстим Драгослав. они га зову Драги, |а гв крстим И>орђе, они ге зову Ђоле, (в венчвм — конзиеторијв развенча. Само кад сам опојао, тај ми посао још нико није покварио.

1 Ш Ш

/ф I

/*\