Бодљикаво прасе

Број 79

Госпа Загина квочка

Брбљања

— Ала сам ти ја срећан човек! — Шта се то десило? — Нашао сам хиљадарку. — Благо теби1 А како то? — Нашао сам захваљујући расејаности. — Расејаности оног ко је изгубио? — Не, ве^ моје. — Ништа те не разумем. Могу помислити да се из расејаности губи новац, али да га нађеш... — Веровао или не, тако је. Био сам у трамвају и знаш веК гу,рњава увек, били смо као сардине. — Знам већ како ти је то по трамвајима. > — Кад ве^ знаш, раз ( уме^еш ме. Хтео сам да ставим руку у џеп. — Мислио сам да сам га турио у свој, кад а оно није био мој џеп, — Јагањци не би никад ставл>али руке у џепове... — Извадио сам новчаник. Мислио сам да је мој, а оно изгледа није био мој... — Али кад си га отворио, зар ниси приметио да није твој? — Кад сам сишао, прегледао сам га. Била је у њему и једна лична карта. Погледај само фотографију. — Видим, видим неки чича с оноликом брадом. — РазумецЈ, био сам толико

расејан да ми се чинило као да је то моја фотографија. — Море, шта лупеташ. Па ти не носиш браду. — Стварно, имаш право. И мени се деси кадгод да сам невероватно расејан. СиноК сам, например, бацио кроз прозор хаљину моје жене. Из расејаности? — Да, али замисли, толико сам био расејан. Нисам се ни сетив да је у хаљини била и моја драга женица. — Срећом што станујеш са<ч«0 на првом с.прату. — Али шта ти /е лало на памет да бацаш женске ха/»ине кроз прозор? — Био сам бесан. Сваког ми дана поДноси нови рачун за кројачицу. — Јуче сам се пожалио на то, а она бештија, обукла нову хаљину врцкала се и правила како јој је у новим хаљинама милији живот. — Тако су лепо кројене. Лаке, не осе^ам их просто на себи... — А ја брате осећам их на себи и свом џепу па не бих ли се ослободио те напасти зграбих хаљину — па кроз прозор.

Ташта је паца с моста у реку. Зет кука и јури по мосту, Свет се окупио око њега. — Уме ли да плива? — Не, ка>)<е зет, не уме. А код ње је остао кључ од мога стана.

■ФШза IIР |Ј 1Лс1 Нрасна фамилија

— Лула, — где си одјекну из собе мамин глас а са терасе одјекну, звучан, мало промукао женски глас: — Сунчам се мама1 Молим те остави ме још пола часа«. Госпођица Лула је јединица богатих родитеља али није блазирана као наше помодарке. Боже сачувај! На против, она је скромна и конзервативна. До душе, глас јој је мало напукао као код етрасног пушача и алкохоличара вли она тврди да је то последица неког назеба. Од спортова се бави пешачен.ем, не иде на журеве и седељке, не>игра карте и не флертује ввК само чита озбиљну лектиру и рад* по куКи. — Она ми сто пута више вреди од Лизе — обично је говорила њена мама госпа Магда сва сретна што јој је кки тако вредна и скромна. Али ову скромну-Лулу познају неки београдски кругови и са друге стране, јер она прави излетв стално у истоме друштву које никад није довела кући. — То су прости људи, који не умеју да се понашају али зато имају добро срце — тако би она говорила носеки увек добру ужину на те своје шетње које су често трајале до касно у нок. Једнога дана дође код њенога оца, уваженог директора Мике, једна млада жена која је захтевала да говори са њим у »четири ока«. — Тиче се госпођице Луле рече она тајанствено али Мика не показа своје интересовање. Шта ли ова има са мојим дететом? помислио у себи али опет прими ову посету. — Ваша к*.и ми је отела мужа, оца мога детета. Она је једна развратница — узвикну непозната жена и бризну у плач. — Шта вам је госпођо — наљути се Мика. Зар моја Лула? Па то је нека забуна. Она није устању ни муву да згази а камо ли да некоме отме мужа. А онв је чедна као дете. Права девојчица... — Красна је то девојчица зајеца жена. А ово? — При тим речима она му показа једну фотографију која је чедну и срамежљиву Лулу, приказивала у једној врло деликатној пози. Поред тога, за време снимања, Лула је вероватно заборавила да се обуче па је била у великом негли-жеу, то јест потпуно нага. Директору Мики су дрхтале руке док је разгледао фотографију. После тога само немоћно опусти руке па прошапта: — Све *,у ја то уредити. Треба ли вам пара? — Не, нећу ваш новац. Вратите ми мога Шацу — одговори кроз сузе непозната, која је била врло скромно обучена. После тога су директор Мика и његова некад лепша и сада ружнија половина одржали дугу конференцију. У томе дође Лула 1 јз шетње. — Мртва сам уморна! — рече она својим родитељима и пође у своју собу, али је отац, задржа. — Стани мало! Хтели би нешто да разговарамо с тобом.

— Знам шта је — одговори Лула са досадом. Опет неки просилац. — Још боље од тога — подсмехну се Мика са горчином у гласу, па приђе ближе ћерки. — Ми знамо све! — прошапта са пригушеним бвсом. — И ја! одговори Лула равнодушно. — Заводиш туђе мужеве, сликаш се гола, развратна си и покварена — врисну мајка. — Тако је, тако је! — рече Лула мирно. А_ чија сам кки? Ваша! А какви сте Ви? Још гори од мене... — Ћут! дрекну отац.

У целој улици госпа Зага је најлепша и најздашнија удовица. Пун^чка и со<ј!тик као Кулбастија, а очи ко филџани, па кад погледа човека чисто осети да га је ухватила струја. Али госпа Зага није од оних жена које ненаоружане корачају кроз овај покварени свет. Она има језичину оштрију од мача којом је посекла многе завидљивце и пакоснике и којом је извршила регулацију морала у целом кварту. Једино са госпа Јелом, која већ десетак година не може никако да сазна адресу свога мужа, одржава интимне и добре суседске односе. Иду једна код друге на кафу, заједно се снабдевају и врло често праве заједничке седељке. То је ишло све до зимус, кад госпа Јела доби за самца лепога Мићу, кога су сви звали »форирант«. Темпераментан и весео млад човек замаче за око и госпа Заги, која је све чеш!\е позивала Јелу и Мићу на ручкове и седељке. Али однекуд Ми^а није марио госпа Загу и врло је нерадо одлазио код ње. Зато госпа Зага реши да прибегне одлучним мерама и тако одлучи битку у своју корист. Прикупи све резерве, како би се стручно казало, па набави једно јагње и од Буде, кафеџије, две оке доброг вина, па уварда прилику кад је госпа Јела отишла у село и зовну МиКу на ручак. Овај пак не би заслуживао свој надимак »форирант«, кад би се могао одупрети искушењу: печено јагње, зелена салата, гибаница и пет литара вина. И тако он дође на ручак. Шта се дешавало иза затворених врата удовице Заге, остала је вечита тајна за цео комшилук, али увечв одјекивала је цела улица од пиште^ег гласа госпа Јеле, која је клела проклету заводницу и »белосветску«. — Гром те спалио, да бог да! Зар на мене да удариш, ало јектичава? Али ^е те Јела удеси за врбицу«. Са друге стране тарабе госпа Зага је учтиво и дипломатски одговарала: »Марш, не лај, џукело!« И тако се њих две завадише на крв и нож. Али да госпа Јела не насади квочку и дв јој квочка не излеже 13 пилика (баксуз број, зато се све ово и десило), ова би свађа остала чисто локална ствар. Међутим, једног дана госпа Зага виде сва згранута да јој фале

БОДЉИКАВО ПГАС2

— Не^у да кутим. Зашто да се лепо не објаснимо и тако прекратимо ову комичну сцену. Прво ти тата. Свака дактилографкиња мора прво да се пред тобом скине и тако докаже своје способности а поред тога ти и данас издржаваш две пријатељице. А мама троши десет хиљада динара на своје благодејанце. Зашто ја да будем боља од вас и како би то било уопште могуКе. Али пошто Ви не водите рачуна о свету то морам да радим ја. Зато се претварам и глумим да би бар о мени бољв говорили и то сам постигла. А ту Куркицу ^емо лако у^уткати. Тај ме клипан одавно не интересује и само се лепи за "^лене. ОдјуриКу га сентименталним разлозима а са његовом женом ку се сама разговарати... Сад је разговор завршен, зар не? До ви))ења.

четири пилета. Она приђе тараби и нападе госпа Јелу да јој краде живину, а ова јој не остаде дужна и тако наста свађа, коју |е ерло тешко репродуковати у новинама због сочних палилулских израза, који до сада нису ушли у нашу књижевност. Али кад госпа Зага довикну преко тарабе госпа Јели да је смрдибуба, овој прекипе, улете у авлију па се ухватише за косе. У целој улици се не нађе јунака који би смео да раздваја две удовице. Али несретна квочка са својим пилићима дође под ноге ове две разјарене даме, и пошто јој је изгледало, у њеној кокошијој наивности, да онв хо^е да јој погазе пили^е, она кљуцну за ногу госпа Загу. Ова, уверена да ју је са својом дрвеном нанулом ударила госпа Јела, дохвати даску од мешења, која је била у авлији пуна резанаца, и тако несретно лупи по глави госпа Јелу да јој посред чела отскочи чворуга као оне јабуке што је зимус Дирис делио. И сад св туже. Госпа Зага тужи госпа Јелу за крађу живине и квочке (коју је у међувремену сама иојела), а госпа Јела њу тужи за покушај убиства. Мића, пак »форирант«, због кога се све ово и догодило, кад је видео да је ствар загустила тајно се у ноКи удаљио из стана госпа Јелиног заборавивши да плати кирију за последња четири месеца. Тако због МиЈне и због квочке у нашој улици више нема мира и две најлепше удовице воде тоталан рат, не само преко тарабе ве^ и језико/^ који претставља најстрашније убојно оружје. И кад је спор био у највеКем јеку, пошто је ишчезао разлог престала је и свађа и у знак помирења Зага је поклонила госпа Јели једну кокошку, која сад треба само да пронесе јаја и да се расквоца па ве ортачки да је насаде. А Ми(\а »форира« на другој страни и само бирка питомије персоне пошто не воли ларму. 111111111!11Ш111111111111111111||||||||||' Главни уредник: Теодор Докић Власник и издавач: »Просветна за|едница« а. д. Телефон редакције: 25-681. Штампа »ЛУЧ«, Београд, Краљице Наталије бр. 100.

Никога рат није тако погодио као наше помодарке и монденке. Баш оно што их је чинило лепима и привлачнима прво је почело да нестаје, иако су оне биле спремне да плате сваку цену за руж, кармин, римел и друге косметичке производе који имају за циљ да сакрију природне мане и дочарају лепоту и дражесност код особа према којима је природа била немилостива. На њихов малер, рат незна за моду и косметику, он има своје законе који у првом реду погађају бес и луксуз. Зато су те наше монденке највеће и најзаслужније р&тне жртве. Гарсоњере су опустеле, журеви су увенули и утрнули и оне данас вегетирају у једном уском, ограниченом кругу, задовољавајући се партијама ремија и покера, које су проткане оговарањем свега и свачега. Поред најневероватнијих новости, којима је' главна мана што не само што нису новости него нису ни истина, — оне стигну да прате све друштвене Догађаје и да тачно знају: ко с ким живи, зашто живи и колико му то доноси користи. Поред тога онб стигну да ухвате све потребне везе за набавку робе испод руке и главни им је циљ да обезбеде себе и да сачувају свој конфор. Оне пуше а не чекају ред на дуван, оне добро једу али не помишљају на оне који немају и врло су ретко спремне да свога ближњег помогну кором хлеба. Али зато увек наћу могућноети да припреме симпа•

тичну „јаузну" за згодног млађег човека или за своје пријаЂељице, а кац им закуца на врата одрпани сиромашак, оне га грубо отерају, јер те монденкв од свих порока највише мрзе сиротињу. Али, ето, дође дотле да им са лица падоше косметичке маске и сад са босим ногама и без дебелог слоја шминке на лицу личе на кукуроде и бајате туршијаре. Оне, које су некад плениле срца, данас само изазивају потсмех па несмеју да иза'ђу из куђе јер их прате неизбеџне потсмевке и добацивања. Још оне које су младе и провлаче се некако пошто младост не треба шминку и разне крпе, а ове старије, богами, муку муче и само ухћу, јер није лако добровољно прећи у бабе.

Кад је лекар досетљив Лекар сам у неком малом месту, и наплаћујем за први преглед 150 динара а сваки даљни у току лечења по сто динара. Једном ми дође неки човек, познат по својој лукавости и тврдичлуку. — Добар дан, гос' Докторе, ево ме опет код вас!« Нисам га до тада никад видео, али правим се Тоша. Прегледао сам га и наплатим му само оних сто динара, које ми пружи. Рекох му: »Немате ништа новог, следите само моје савете и лачење које сам Вам дао прошли пут«.