Бодљикаво прасе

Стсаиа 6 ^џтч.и и V. , ..■» ,

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

БроЈ 80

НИЏИНО НАСТРАДАНИЈЕ

Сви ви познајете Ниџу, бившег мондена и лафа који се сад претворио у спекуланта и трговца па успешно замењује бивше јеврејске радње. Може човек да каже ово или оно али брате |есте вешт човек. Уме да се снађе и довије па као што уме да потроши тако уме и да заради. До душе многи га оговарају да зарађује на сиротињи али ко ће свету угодити. Сам Ниџа вели: — Сви они који су имали пара, снабдели су се као што треба. Данас само сиротиња купује и продаје и када бих ја тражио газде умро бих од глади...« Дакле тај Ниџа почео да продаје накит прошле године а сада му је развио посао па код њега можеш добити од птице млеко. Све је он куповао и све је продавао и то увек са дуплом зарадом. До душе неки послови се заврше и рђаво али нема посла без ризика па зато и Ниџа ћути и не ропће. Тако га је ових дана нека жена испљувала и наружила насред Теразија али је он све х^иш^ански отрпео. — Па зар си могао да ћутиш? — пита га његов друг Остоја. — Мораш! Знам да сам крив па 1лутим. Ако се буним би^е још горе. Све сам отрпео, вратио паре и ствар легла. — А зашто те је напала? — Због ситнице — вели Ниџа шеретски. Продао јој ја литру зејтина. Знаш, оног, нашег... — Знам, знам — смеје се Остоја. Пуна флаша воде а у грлићу мало зејтина. — Јесте брате а она се буни. У реду молим вас, враКам паре, — велим ја а она ме пљуну. Хвала и на томе, дам јој паре па се изгубим у гужви. Али шта да радиш такав је посао. Мени подваљују, подваљујем ја другима и радња иде. Али ме један сељак изради, свеца му сељачког, да ♦\у памтити док сам жив«. — Ко је тај да га частим добацује Остоја а Ниџа поче да прича: — Сретнем ти ја пре неки дан двојицу сељака. Терају кола дрва. Лепа дрва, дугачке церове и грабове цепанице а преко њих мало сена. Допаде ми се ова роба и брзо почнем да се погађам ал они заценили па не попуштају... — Има господине добра два и по метра брат брату — уверава ме један од њих, неки џгољави сељак који је ишао бос. — Једва смо унели господине — прича онај други, са жутим замршеним брковима. »Ал' ако се нагодимо еве нас у суботу јопет«... — Добро — велим ја — узеку ова дрва ал' да ми уметрите у подрум — да видим каква је мера...« — У реду — пристадоше обојица и почеше стоваривати дрва и ја задовољан што сам дошао до дрва сиђем да им отворим подрум. Тек што су почели да уносе дрва када улете у подрум онај џгољави и викну: — Ене ги она два агента што Јуре по нас од трошарину. Бјеж... Рако оће не уапце....« Није ми било пријатно јер баш не волим да се упознајем са контролорима па се брзо изгубим из подрума и утекнем у ка-

фану а њима кажем да исговаре дрва што пре и дођу у кафану да приме новац. После пола сата ево их обојица: — Дај паре да бежимо оће онај да нам смрси конце — вели сељак са жутим брковима. — Је ли уметрено? — питам |г. — Јесте, брате! Јаче од два и по метра — вели онај џгољави и све цупка са ноге на ногу. Дадох паре и они одоше. Када сам отишао кући имам шта да видим. Неколико чворноватих цепаница стоји у подруму и то је све а ја платио два и по метрз Решим се да их вребам. Читаву недељу дана сам обилазио цео крај где оперишу ова два трговца и најзад их угледах. Опет терају дрва и опет »беже« од контроле. — Стој 1 — повиках ја. »Да|те ми паре натраг или ћу звати жандарма«. — Море мани ти нас господине — вели ми онај џгољави. »Ја тебе и не познајем«. — Не^у вам ја опростити. Пзре или у кварт — велим ја строго. — Вала ајдемо у кварт — реши се онај са жутим брковима и ми пођосмо. Када смо стигли, рече онај џгољави: — Ја ћу причувати коња а ви ајте па кад треба и ја ћу да униђем. УЈ^осмо код писара и ја изложих како су ме преварили али онај ништа не признаје. — Ја сам брате радник а кола немам а још мање дрва! Ко зна шта овај вође бунца — каже он. Ја затражих да доведу онога са кола али жандарм се врати и рече да нема никаквих кола, Зидим да су ме израдили зато дигнем руке од свега и одустанем од тужбе.

1ј дтазггш ) ХАНЦ МОЗЕР И РАДОЗНАЛИ КОМШИЈА Ко не познаје добро Ханс Мозера, боље да га и не ословљава. Једном је седео у некој бечкој кафани. Према њему је седео један господин и дуго га фиксирао, а затим га ослови: — Опростите, господине комшија, али мора негде да сам вас видео, толико сте ми познати. Мозер му брзо одговори: — То може врло лако да буде. Ја долазим тамо врло често... РАЗЛИКА Приликом прославе четрдесетогодишњег политичког рада, Пашића су посетили многобројни пријатељи и познаници, да му честитају. Међу њима био је и његов кућни леквр. Знају^и да га Пашић баш не симпатише, као ни остале лекаре, он га ослови: — Моје искрено честитање и желим вам све добро, рече лекар. Данас не долазим као лекар, него као човек и пријатељ...

МАЛИУЗРОЦИ

Лордовскаболест Један добро познати члан Горњег дома трпео је у последње време често од излива крви и главу. Лорд је конзултовао једног лекара специјалисту. Када га је овај прегледао, лорд му објаснио да му крв наваљује у главу, лекар закључи: — То је неизлечива болест. Природа не трпи празан простор.

»Срећно и дуговечно! Алал ти вера! Ти осоколи...« то су били поздрави са којима смо дочекали нашега друга Душка, који је требао да се ожени ових дана. Он се сав сијао од среће и само је свима стезао руке, задовољан што је остварио своје планове. Већ је себе видео као срећног супруга и дома^ина који има свој дом и своју жену. И, вероватно, би он остварио те своје планове да ових дана не удари ова благословена киша коју су сељаци и баштовани нестрпљиво очекивали и молили Бога за њу али која је Душку разорила будућност и натерала га да остане нежењен. Његова вереница, ле^а Бела, како су је сви звали у канцеларији, била је сиромашна али врло савремена девојка која је много држала на себе. Зато је највећи део слободног времена проводила за шиваћом машином или пред огледалом а један пут недељно је облигатно ишла код фризера. У прошли уторак она пође са Душком у шетњу. Време је било облачно и сваки час је пљуштала киша а јадан Душко је имао слабе ципеле, које су врло лепо изгледале али је ђон прокишњавао. Зато он рече: — Слушај, злато! Хајдемо у неки биоскоп док не стане ова киша јер су ми ноге веЈ, влажне па могу лако да назебем. — Хоћу, душо, — одговори Бела — само да свратимо до мога фризера да се договоримо када ће да ми дотера косу.« Он пристаде и одмах одоше. Фризер је био подалеко и њих двоје испод једног кишобрана нису могли да се добро заклоне и пошто је он био каваљер то је убрзо личио на додолу. Бела у

Љ У Б А В Н А

КОЗЕРИЈА

Њих двоје су се волели и кад је дошло лето, настанише се у једној баштенској ку^ици, обраслој ружама. Приликом њиховог доласка сјао је месец, певао је славуј, а небо је блистало снопом светлих звезда. Али они су чули и видели само себе. Усред ноћи пробудила је млада жена свог мужа: — Драги Милане, чини ми се да нешто шушка. Зар има мишева у овој кући? Он скочи, узе је у своје руке и држаше је високо. — Ништа се не бој, луткице, умиривао је он. Ја те штитим и ако би неки лав ушао у собу. — Ово су младенци, мислио је миш под креветом. Идућег лета преселише се они опет у баштенску кућицу обраслу ружама. Пре него што су легли, дуго су посматрали месец, уживали у песми славуја и пожелели по нешто слатко, чим је која звезда пала. Усред ноћи пробуди га она. — Милане, нешто шушка у соби. — Али мачкице, смејао се он слатко, лав сигурно није, него вероватно неки миш. Спавај само, лудице једна. , Ово нису (ише младенци, мислио је миш под креветом.

Време је пролазило. Једног дана обоје се уселише опет у хладоаиту баштенску вилу. Пре спавања погледаше мало месец, прислушнуше славуја и бројаше звезде на небу, да им проЈје време. Он је пушио цигарету а она је штрикала. Ноћу, наједном она скочи: — Милане, сањала сам да је у соби миш. — Заспи брзо и сањај да си мачка, добаци он кратко. — Милане, пробуди га она опет, чујеш ли да шушка миш под креветом. — Онда купи мишоловку, прогунђа он и преврну се на другу страну. Већ дуго су ожењени мислио је миш под креветом. И још једном су, за време летњих врућина, потражили склониште у баштенској ку^ици. Још се месец није ни појавио, славуј је тек оштрио кљун, а звезде још биле бледе, они су ве^ хркали. Ноћу га она пробуди: — Матори, ја чујем неког миша да гребе у соби. — Па, шта онда? бесно се Милан обрнуо. Можда ја треба да га јурим? — Ве^ целу су вечност муж и жена, мислио је миш под креветом. И на крају крајева они се о-

пет уселише у свежу баштенску кућицу. Месец и славуј и звездано небо изводили су своје прастаре чаролије, али две особе затвориле су одавно прозор и спустили завесе, да им ништа не досаЈјује. Следе^ег јутра, сећајући се с муком минулих дана, он рече: — Ти, слушај, ја видим пред собом једног миша у соби... — Ах, уздахну она, права је мука с вама мушкарцима. Свако боговетно јутро види он већ сада мишеве. Такав је живот, мислио је миш под креветом.

Пусти га да доврши... Професор српског језика испитивао је ученике о склопу реченица. — Микићу, састави једну реченицу. — Ја је... — Ама, младићу, штв лупаш? Тако никад не почиње реченица! Дакле, почни изнова, али другачије. — Ја је... — Ако сео дмах нв прибереш, добићеш двојку. Дакле почни! — Ја ја лична заменица!

ђе код фризера и само процвркута: — Сад ^у ја Душко. СачекаЈ ме ту у капији.« Оде и Бог је заборави. Душко је стајао у једној засвођеној капији, дрхтао од зиме и једнако гледао на сат али Бела не излази. Два пут је улазио у салон и увек је затицао своју вереницу са неком врстом кошнице на глави. Када га виде први пут она се умилно насмеши и ману му руком али када уђе и по други пут она се скоро обрецну: — Чекај ме, забога, напољу, сад ћу ја! И јадан Душко је чекао и чекао. За пакост пред вече окрете да дува неки хладан ветар и он се скоро укочи од зиме. Када Бела изађе био је потпуни мрак. Весела и ведра као нека птичица она ухвати Душка под руку и рече: — Е беш сам пребринула волику бригу....« — И ја — одговори Душко туробно. И ако се у њему све кувало од беса он је ипак хтео да је испрати до ку+*е еако је цвокотао од зиме. Бела је становала негде на Пашином Брду али је Душко знао да мора до краја да испуни вереничку дужност. И можда би се ипак ово његово нежељено купање и назеб на хладној киши срећно завршио, да нису ишли мрачним улицамл које нису били довољно осветљене. Ћутали су, Душко од беса и зиме а Бела зато што је он био намргођен. Хтела је да га казни. У томе Душко, не видећи добро у мраку, пљесну по једној бари и прљава вода попрска Бели чарапе. — Што не пазиш слепче врисну она а и Душко се разгоропади: — То ми је хвала што цело после подне седим на киши и зебем док се ти удешаваш да бу-' де шлепа...« — Дакле ти би хтео да ја будем наказа. Ти си љубоморно чудовиште — бризну Бела у плач а Душко бесно подвикну: — Да, не волим те и хвала Богу што сам те на време упознао јер би сутра било касно. Али ни ти мене не волиш јер волиш само себе... Збогом... После ових речи он се удаљи. Бела је била љута као рис али када се сутра пробуди она се расплака када се сети шта се синоћ догодило. Надала се да Душко да је зовне телефоном, да јој се извини али када прође неколико дана она виде да ја ствар дефинитивно свршена. Са жалошћу је увидела да се не сме претеривати пошто има и таквих мушкараца којима стрп-> љење није безгранично па врло често само једна ситница поквари иајвеве комбинације. Зато је сад Бела много љубазна са Пајом архиваром (кога је до скора звала »стеница«) јер године одмичу а остати неудата није за препоруку. Међутим Душко се решио да се не жени и свуда напада жене као себичне и штетне по друштво. Тако је ова киша од коЈе толико много сви очекујемо покварила један идеалан брак. Лепо народ вели: Мали узроци, велика последишв.