Бодљикаво прасе

I.

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Дневник једне ВОЉЕНЕ

Поиедељвк: Видех га данас први пут. Ох како је диван. Како су његове испупчене очи сјајне. Не знам зашто, али оне његове дивне, испупчене и тако нежне очи потсећају ме много на старог, драгог вола ујке Животија. Уторак: Сањах га ноћас. Отео ме је из моје собе и јахао у дивљем касу кроз шуму, држећи ме чврсто поред себе на коњу. Клво ми се на вечиту љубав, ја с$м га нежно миловала по кудравој косици. Одједном се закеч* за једну грану и тресну са коња. То у сну. У стварности, међутим, падох ја са кревета. И то уз велики лом. Али чему жалити се? Слатко је трпети за вољеног човека. Среда: Понова га видех и то чудном игром судбине. Био се затрпао песком. Ја сам се сва занесена шетала по плажи. Нисам га приметила и нагазих штиклом на његово око. Он је џипнуо као на федеру и страховито крикнуо. То је био крик оног који најзад среће слатко створење својих снова. Насмеших му се. Он ме је дуго посматрао, очаран и узвикнуо: — Та сунце ли Вам ВаиЈе, јесте ли ваљда корави? Не одговорих му ништа. Нисам Могла. Била сам и сувише узбу^ена. Четвртак: Ох, како сам сре*«в! Видех га поново јутрос, Боже, како ли је диван, како му савршено стоји онај његов косту и тако нежне жуте боје. Личио ми је иа неког јунака кз грчког доба, в његов« су ме ноге невероватио потсећале на потковицу. Да није то неки знак? Ах, да, он Ке ми донети среку! Петак: Знам најзад како му је име. Рече ми да је газда хотела где нас је судбина обоје довела. Зове се Тома ТомиК. Субота: Чему лажи? Зашто себе заваравати. Волим Тому и биКу његова. Недеља: Успела сам да га у познам. Доручковали смо зајед но јутрос и разговарали до сиио4» у пола десет. Веома је срамежљив и одавао је од себе једиио иеке чудне гласове. Пенедељак: Били смо заједно од осам ујутру па све до десет увече. Мало се ве^ ослободио и разговара ве^ паметно. Данас ме је, например, запитао кад Ку да отпутујем. Погледавши му нежио у очи одговорих »никад«. Он је пребледео сав као крпа и процедио нешто кроз зубе, нешто као: мајку и оца.~« Бог зна шта је тиме хтео меии да каже?

— Жалим — одговори он, сав умирен. Ох, како се то мало срце брине за моје здравље! Среда (увече): Поново се сретосмо. У парку. Небо бејаше пуно звездица и ја сам у овој дивној, тихој ноћи изашла да изгланцам своје ципеле. Да буду лепе, због њега. Он је седео на једној клупи, стењао је нешто, мумлао. Ја му одмах притрчах и нежно се прибих уз њега. — Ох, јадно моје мало. због мене ти уздишеш, дал због мене? — Ох, како вас разумем, прошаптах му милујући га погледом. — Врага, одговори ми он, дижући према мени своју дивну главу, лупио сам главом о неко дрво, ђаво да га носи! Јадно ли моје детенце, толико ме воли да не види чак ни стабла испред себе. Четвртак: Јутрос у 6 одох до његове собе и закуцах на врата. Спавао је. Била сам стога приморана да поновим, и то још много пута. Најзад се пробудЈ<о. — Ко је то? дрекнуо је. — Ја сам, одговорих, ваша мала мачкица! Чух где рече нешто, што нисам могла разабрати. Затим отвори врата. — Ког ћете врага? нежно ме упита.

Умиљато сам га погледала у његове још сањиве очи и прошаптах му: »Хоћете ли да се провозамо мало чамцем? — Знате ли пливати? запита ме после краКег размишљања. — Да1 — одговорих. — Онда нема смисла рече и залупи вратима. Јадни Тома, срце мало, у оиом тренутку за њега огромно искушење, грех, понор. Петак: — Повела сам га увече мало по парку. Исповедио ми се. Рече ми да је путник луталица. Замолио ме је да ли бих му дала као неку амајлију једну банкноту од петсто динара. Одговорих му да је немам у ташни. Али он рече да његова срека није формалиста и да Кв донети среку и 5 по сто или десет петстотинарки, ништа то не би сметало, само да му их ја лично својом руком дам. И дадох му. Бејах ганута. Он их узе и пошто их је претходно побожно стрпао у уеп — оде. Субота: Отпутовао је меочекивано, а да ми не рече ни речи. Није могао да одоли љубави која га је ве^ у толикој мери мучила, и побегао је. Собом је понео и мој кофер. Да ме никад не заборави. Да живи, увек сеКајуЋи се и мислеки на мене.

Уторак: Све због оне своје урођеие стидљивости, Тома тражи све могуКе иачине да ме избегава. Али поред свега успех даиас за ручком да га блокирам и приморах га да седне за моЈ сто. ЈедуКи рибу запела ми кост у флу, загрцнух се и почех страховито да кашљем. — Гушите ли се? запита ме Тома гледајући у мене својим дивиим очима, избаченим од силног страха. — Не, простањах једва чујио кроз ужасаи кашаљ.

6

ПРВА ВОЈНА МУЗИКА И КНЕЗ МИЛОШ За владе кнеза Милоша основана је прва наша ~ блех-музика. После многих припрема »банда« је била најзад увежбана. Тако је дошло до првог јавног концерта, коме је присуствовао и кнез Милош, Прва !ачка програма отсвирана је не може бити боље. Капелник је, гестикулирајуКи неуморно, успео да измами све тонове који су били потребни да се чују и, за време паузе, сијао (е од задовољства кад га је кнез позвао. — Слушај ти, рече му кнез, они твоји добро свирају, нема збора. Али само онаЈ тамо (ту Милош показа на оног што удара у бубањ) стално забушава. Док гледаш у њега, он ти лепо удара, а чим се ти окренеш на другу страну, он престане. КНЕЗ МИЛОШ И БЕЛОСВЕТСКИ МАЈСТОР КОЈИ ЈЕ КОВАО ГРОШЕВЕ

Кад је кнез Милош одлучио да заведе српски новац уместо аустријских и турских талира, доведе он неког мајстора за ковање грошова. Али му иеко рече за тог мајстора да велики пробисвет и варалица, па га Милош хтеде сургунисати. Но мајстор се потрефио иеки вешт човек, те покупи око себе све попечитеље, совјетнике, кавалире и професоре Велике школе и удруже се с њима. Кад Милош то виде, он му ипак даде да ку)е грошове. Мајстор )е заиста био добро познат са по-

слом, те скује добре ковце. Милош га похвали, награди и одликује га. Кад професори, кавалири и совјетници то дочуше, сви потрче код Милоша са речима: — Кнеже, и ја сам био у тој ковници. Заслужио сам ваљда и ја какво одликовање. Милош их све одликује и обдари. Але, кроз кратко време, Амиџа дочује да мајстор кује још гро шеве, и то за свој рачун, Ухапсе мајстора, изврше претрес и заиста нађу да је он исковао без дозволе још петнаест товара грошева. Мајстору ударе двадесет пет батина и казне га робијом. Тада се Милош сети и попечитеља, совјетника и професора са Велике школе, па их призове и упита; — Јел'те, море, по души вас, а шта урадисте ви то то са тим вашим мајстором?... Попечитељи, совјетници и професори сви у глас викнуше: — НиЈе он наш, светли Кнеже! Није он наш... Ми га ни не познаЈемо. То се он само китио нашим именима без наше дозволе... А Милош им одврати: — Кад Је било да се прима ордење, онда Је био ваш, а сад »ииЈе наш«!... Е, не бива то тако, по души вас... Него на мацке! И удари сваком по десет вру<\их за успомеиу. Тако Је то било некад, у старо Милошево доба.

Лракл&иа

Лепо вели народна мудрост: Ортачине, трице и кучине. Али госпа Пава није знала за ту пословицу као што није знала ни многе друге ствари. Није, брате, ни чудо. Као девојка била у пансиону, а после се удала за мондена, дипломату и цео век провела у страним Јевропама. А сад треба засукати рукаве, кувати, месити хлеб и остављати зимницу. Мука жива. Једно вече рече јој њен Саша: — Слушај шери, ти не можеш сама да постигнеш. А послуга знаш каква је. Имали смо толико искуства. Па сам нешто одлучио. Само хоКу прво да се договорим са тобом. Знаш, имао сам некад једну колегиницу, неку Гину. Врло фина дама али сама самохрана. А вредна као кртица. И сад живи негде у Београду па сам мислио да је нађем и позовем да пређе код нас. Она има доста новаца, а здрава је и вредна. Па да се уортачимо. Бипо нам лакше. Ти Кеш мење да радиш, а мене Ке нешто јевтиније да кошта. Пава се замисли мало али наивна, као што је Бог дао, она пристаде. Боље да је језик сломила него што изусти: — Па не би било рђаво. И тако Саша доведе у куКу госпођицу Гину. Висока и витка, елегантна, предратно нашминкана, изгледала је права дама. Одмах се видело да је била дуго у дипломтској служби. ВеК другог дана она узе команду у кући. Она је наређивала Саши шта да набави, она је одређивала шта Ке да ради Пава а шта она и, наравно, она је одређивала и јеловник. А мора се признати да је добро кувала. Прави мајстор. Саша није имао довољно речи да нахвали њену вештину. Једној Пави није ни на памет падало да нешто посумња. До душе, мало је зачудило што су Саша и Гина »пер ту« и зато једно вече упита Сашу: — Откуд си ти тако интиман са госпођом? Па она је много млађа од тебе. Саша се неприметно збуни, али убрзо изврда. — Знаш, она је мало чудна. Врло брзо прелази у интимност. Видећеш, за недељу дана и ти ћеш бити са њом на »пер ту«. Кроз два дана њих две су кувале парадајз. Док је мешала сок у казану, Гина јој, одједном, рече: — СлушаЈ, Паво! Не иде да се нас две измотавамо. Кажи и ти мени »ти«. Пава је била сва блажена. Уверила се да њен Саша говори истину па је веровала да је све у најбољем реду. Посао у куКи био Је, иначе, идеално подељен. Пава измала собе, прала судове, чистила паркет а Гина Је кувала, месила и остављал зимницу. Увече, док би Пава прала судове, Гина и Саша би играли »белото« Једну игру коЈу су научили негде на страни. И тако Је све ишло да не може бити боље. Оставили су већ сву зимницу, скували парадајз и сад Је требало само да се скува пекмез од шљива. Саша на Крстов-дан купио сандук шљива и н.их две прионуше на посао. Гииа Је опрала шљиве, а Пава Је

вадила коштице па су, затим, Саша и Гина измлели шљиве. У шали и вицевима они ставише шљиве да се кувају и би одлучено да прва два сата Пава седи поред казана. Ручаше и Саша оде да легне — то је дипломатска навика, од које се није одвикао ни зз време рата — а Гина оде да спреми собе и »тера муве«. Јадна Пава остаде у вешерници да се пржи поред казана. Она није знала да пекмез прска и да може да истече па је изненађено јаукнула када јој један позамашан комад паде на образ. Потрчи брзо у кућу да узме зејтин и помаже повређено место али прво хтеде да пробуди мужа. Полети на врата од његове собе ал хоћеш — закључано. — Саша, Саша — цвилела Је јадна Пава али врата остадошв затворена. Она, онда, оде да потражи Гину. Још се није досетила јаду. Сиђе чак и у подрум али Гине ни од корова. Њој, тек онда, свану. Виде колико је сати и бризну у плач. Никако није могла да смисли шта да ради. Најзад се одлучи, обуче се на брзу руку и оде код своје тетке, госпа Беле која чје од увек била против њеног брака са дипломатом. Када јој је све испричала, тетка Бела се само удари руком по колену. — Ух, ала си Курка! Зашто ниси дошла код мене уместо што _еи их лупањем упозорила. Пресело би јој »терање мува«. Ова* ко је све касно. Он &е да каже да се успавао, а она Ке да каже да је била на тавану да тражи тегле па Кеш још ти остати крива што је загорео пекмез. Морамо нешто друго да смислимо. И смислили су, заиста. Госпа Пава је оптужила једним актом госпођицу Гину да је мучи и злоставља и да јој чак прети убиством пошто хоће да се венча са њеним мужем са којим је одавно у интимним односима. Тако лепо накићена тужба није остала без последица и власт се умеша. Гина је морала да се сели... Саша је покушавао да води неке преговоре са Павом јер њен мираз и приход од имања био му је једини извор прихода, али она ни да чује. А сада га, када је остао без пара, неће ни Гина. И то му је рекла у очи. — Ти си, брате, стар за мене и само ме компромитујеш. Поред тога смо обоје слепци. Зато ме се ти окани па гледај своЈ селамет. И тако се поквари не само рефена, веК и егзистенциЈа Саша дипломате дође у питање.

Главни уредник: Теодор ДокиК Власник и издавач: »Просветна за|едница« а. д. Телефон редакције: 25-681. Штампа »ЛУЧА«, Београд, Краљице Наталије бр. 100. 1