Бодљикаво прасе

БОЖИЋ 1944

СВЕ ЗБОГ ДУГА

БИ ШТО - БИ!..

Полакомио св гвзда Мита иа младост и једрину своје нове сл/жавке и уложио је много труда да од н.е извуче ма какав знак симпатије и наклоности. Једнога дана, пошто јој је доеађивао више него икад, она се пожали госпођи Мари, Митиној супрузи и хтеде да напусти њихову кућу. Госпа Мара је била строга и љубоморна жена и веК више пута планирала је какву освету да приреди Мити за све његове ванбрачне голицаве догађаЈе. Али имају^и и сама притајених оесћаја и грешних намера према Митином присном другу и пријатељу Јоци, чије су посета њиховој кући постале свакодневме — госпа Мара још ништа није предузимала. гСлучај са служавком дошао јоЈ Јв као поручен. — Катице, речв она девојци. Твојом искреношћу и постојанош<»у још више си ми се омилила и молим те немој ме напуштати. А што се тиче мог мужа, можеш бити потпуно мирна, ја ку све удесити, и њему више неће ни на вамет пасти да те узнемирава. Затим се договорише да КатиЦа закаже Мити састанак у поДРУму, в у место н>е да га тамо чека госпа Мара која ке да том приликом знати да излечи од насртљивости. Није дуго потрајало и газда Митв се иајзад увери да још поседу|е старе заводничке особине, Јер ето, оеа мала и вижљава Катица заказала му је састанак, иетима у мрачном подруму, али ипак— клак... Годио му је овај услех још и зато што се његов друг Јоца иако млађи, лепши и неже|ка век петнаест дана врти по његовоЈ к>гКи око Катице, удварајуЈоЈ се иа разне начине — без мсаквих резултата. У заказани чвс Мита се упути у водрум. Али тек сада, можда пр«И пут у животу, он осеКаше нефижу савести; пред очи му изађоше евентуалне незгодне последице ове авантуре и он зажа■и игго се тако далеко упустио са Једном служавком. У том тренут■у његове колебљивости уз сте"•нице чило наиђе право спасе•м у *ицу верног пријатеља ЈојЦ*. — Јоцо, брате, сласаваЈ ме1 впикну он. Ено Катице у подруму, очекује мене. Иди и данас ме ти замени. Али да те неби препознала — немој се јављати. Знам

да ке бити разочарана кад сазна да си то био ти — али не мари... Јоца се није двоумио, а још мање се освртао на ове благе увреде, свог пријатеља. Катица му је одавно била запела за око и он се сад журно упути у подрум. У потмулом подрумском мраку госпа Мара је нестрпљиво очекивала свога неверног мужа; али када се у вратима указа Јоцина прилика па још када је он, без речи зграби у загрљај и обасу страсним пољупцима — њу про )је свака зла мисао а у глави јој се поче да мути од неке н&описиве милине. Ј Међутим, газда Мита се вратио у свој стан задовољан због двоструког успеха: прво, што је Јоци доказао да ни сада није мањи лола него што је то био у давној прошлости, а друго — што ке

Бнло је то п« Једпои дворском концерту профе-сора Гринфелда, у Јилдиз-киоску, за време владавиие султана Аблуд Хамида II. Мала позоришна дворана блистала је у злату и мермеру, ложа се ређала до ложе. Присутни су били и сви чланови дипломатског кора у Цариграду, за.једно сз сво јим госпоћама. Иза златних решетака дворске ложе. виделе су се прилике са густим копренама, жене из харема гордога султана. У једно.ј блиставод ложи седео је он. деспот. владар свпх верних, калифа и султан Абдул Хамид. Свошм црним. густим обрвгма, смрзнутим цртама, повијеним носем и замршеном боадом давао је верну слику неког ори. јенталског владара из хиљаду и једне ноћи. Пооед њега седео је белобради старац — велики везир, — по изгледу и држању понизни слуга свога господара. На малој позорници, која је изгледала као каква дечија Играч ка изводила се најпре нека кратка оперета. Сваки уметник. пре него ли је отпочињао са својом игром. поклонио би се дубоко пред Његовим Величанством. После оперете, дошао је ред да изведу свој програм оба брата Гринфелд. са пианистом Алфредом и челистом Хајнрихом. који су такоће били с њима. Разуме се да су и они морали да испуне дворску етикецију и да се поклоне према султановој ложи. Прво су отпевали турску химну . чије им је нове иоте, дан пре тога донео један дворски чиновник у њихов хотел. После тога отпочели су браћа Гринфелд са својим програмом чији је избор био остављен њииа. Имали су прилике да одмах осете да у Јилдиз-киоску и Vметиици светског гласа. као што су били они. нису ништа боље третирани од обичних султанових робова. Наиме морали су да свирају тачку за тачком. без паузе. без прекида. Када су хтели само мало да се одморе. прилазио им је

своЈоЈ Мари избити из руке и п«>следњи адут за флерт са Јоцом. После неког времена ом, забезекнут, опази да кроз претсобље прођв Катица. — О, девојчице, појури он из собе — зар ти ииси у подруму? — Не, Ја нисам... милостива госпођа Је доле, уместо мене._ овај .м Газда Мита крикну као да га Је гром ошинуо, излете из стаиа м као да га виле гоне па се сјури низ степеницв, вичуКи: — Јоцо!.. Јоцо... То није Катица. На то му Јоца, лагано излазећи из подрума, хладнокрвно одговори; — Би шта би... Катица или не, сасвим ми је свеједно. Могу само да ти признам да си прави мајстор у избору!

о 9 9 дворски чиновник, који ,|е стадно био иза њих и шапнуо им: — Даље. само даље! Тако су свирали више од једног сата непрекидно. они културни људи и чувени уметници — као робови. Најзад им је било допуштено да се мало одморе. Дворски чиновник пружио је. сваком по јед ну раскошну шатулу са високим орденом и по једну свилену кесу са златницима. У исто враме устао и велики везир који је седе опоред султана и јаким гласом викнуо: — Његово Величанство много цени ваш таленат! Султан је при том непрестано климао главом и показивао на оба брата. а онда и сам гласно рекао: — Покажите ипак. да сте добили све. што сам вам наменио! На ове речи они су требали да покажу дарове које су добили. То је пбично ради тога. јер су многи дарови које је султан поклањао. једноставно „нестајали". Тако се султан морао свпјим очима уверавати дали су они којима чинио поклоне. заиста и примили. Мећутим v Јилдиз-киоску vметници нису тако лако стипали славу. одличја и злато Чим су браћа ГринФелд мало олахнули. двоп.ски чиновник им поново пои ступи и. овога пута уз дубок поклон. оече: — Господо. оставите поклоне на стпаиу и свиоаЈте лаље. по же љи Њего^ог Р^ли^анства! И тако су ГоинФелди морали да свиоају |ога много тачака. Учитељево обжење Учитељ: — Хајде Јоване. реци, ко је био Христофор Колумбо? Ђак ћути. Учитељ: — Не знаш? То |е права срамота! Зар твој отац тогује јајима, а ти не знаш ко је Коиумбо? — Ви имате одгопом мк1 — Откуд зиате! — Одкад сам вам позаЈммо омо попа »м масти, вм ме опазите иа кипометар раздаљим! СТАРИ ВИЦ

НИЈЕ БРОЈАО

— Дфе ми две карте у првом рсду. — За »Ромео и ЈупиЈе«! — Не. За мене м моЈу жену.

3>о Ш1,, — Јоаане. донесита ми ница. — За колико! — Глупане, па иисам их

ваљда броЈа«.