Бодљикаво прасе

БОДЉИКАВО ПРАСЕ Г:

Краљ Милан и Тома Грубер

Велини лромет Јгенције Мипеве" I Београд, априпа. — На први дан Ускрса прорадипа је агенција „Мипева" пуном паром. Поспе дуже паузе, вести ове познате агенције преппавипе су Београд и Србију тако да је настапа права бујица вести, које су једна на друг унаседапе као зуби на питу. Многи гутачи гушипи су се у овом сосу, док им стомак није сварио. Међу најуспепије вести агенције „Мипева" рачуна се да је вест о искрцавању Ангпоамериканаца на 140 места у Европи. Пошто је ова вест спапа на обичан бпеф, вести агенције „Мипева", почепе су нагпо да губе цену, тако да више нико неће да гута.

Најбољи начин

•— Зашто стављаш на писма, која шаље шсвом пријатељу Впади, „пично у руке предати"? — Хоћу да то писмо његова жена прочита.

СВЕЈЕДНО МУ Перииа: Мамппе, дај мп пет балгки за бонбоно. Мама: Е. доста је бнло бонбопа. Ти сп већ велнкн. Пернна: Онда мп дај пех банкн за цигарете. ЗВИЖДИ ТИ! Дошао Лала у кафану, па увео п пса. Пас к'о пас, љушио тамо амо. пл одједном дочена печено ппле с келнерај« те с њнм кроз вратл. — Помагај, Лало! — врншгч кафетдпја — звпжди керп. посјој њеп, да се врати! — Та, мап, керу\ та се не врнћа, но пплету, ако што поможнш! ЊЕГОВО ОБЈАШЊЕЊЕ Судија: Вн сте у трп сата изјутра ушли у кућу споредннм степеиицааа. Шта сте у то доба тражпли тамо? Онтуженп: Био сам мало иаппт пд сам мислн ода је то мој стапСуднја: Тако. А кад је наишла ова госпо1)а, вн сге побегли н сакрнлн сте се у шупн- Како то објашњавате? Онтуженн: Од ове госпође учннило мн се да је моја жена.

Шта је антипод

' Ја внаи тта је оиај госполпп Пера ! — ???

Гог*н Пера је аитнпод I — Шта?! Атппол. Јуче нам је учнтељ овјат/капво ла г.у антнполн опн лудн којш онда дежу у крсчст када и> уста)смо.

За време владавпне Србнјом Краља Мнлана Обрвиовића, дворскн лнферант белог пецнва и хлеба бно је у ово време чувенн београдски пекар Тома Грубер, чија се пекарпнца налазпла на' Ппрош-каинјп, у улпни ПопЛукТтој број 3. Краљ Мнлан волео је да у белој, луксузпој векнп увек нађе н по које зрно сувог грожђа, па се Чнка-Тома увек постарао да краљева же.ша буде испун.ена: по неколнко зрна сувог грож1>а иашло се увек у краљевој векнн. Краљ Милан био је задовољап својнм лнфераптом* хлеба. а Чнка-Тзма, за заслуге учпњене Краљевском дому, добно ј*с тнтулу Лворског лнфераптч. Србн су од вајкада награђнвали своје п])нјатсље н све услуге плаћалп на овај нли онај начнн. Алн, једнога дана, Краљ Милан се побоја да ће морати да се лиши своје омнљене беле векне за доручлк, јер — расекавшн једног јутра векну при доручку, — нађе у њој уместо зрпа сувог грожђа — велпку бубу!!! — Одмаз; мп доведпте спог Швабу! — впкну љутнто на послугу. 8а треп ока нађе се Чика-Тома пред љутптим Краљем, поппзцо се клгшајући: — Добро јутро, Ваше Величаншво. Пзволелп сте ме удостојпти по-зивом? — Јесам, јесам, али сад ћеш мп платити за безобразлуг! — викпу па п>ега Краљ Милап, шетаЈући крупиам корацима по салопу. — Али, Ваше Вслпчанство, шта се то могло дсспти!?

Савремени ттоета

п, Ј

< — Право да вам кажем, ја ову вашу песму не разумем. — У том спучају, г. уредниче, можете да је употребите као ребус.

— Како шта се могло деснти!? Ева тн па види! — дрекну Краљ Милан, прнђе столу, разломн расечену вжну п, покачујућп Чнка.Томи на огрЈмпу бубу по сред расеклнне, уинта га бесио: — Шта ја ово, а!? — Које, Ваше Велнчапство, — унита Чика-Тома мнрио као Пспоспн;« Јанићнје. ириђе г.рал.евом столу, у:о пружену вскпу и. још улек гледаше Крал-а Милаиа право V очн пе трсппувши уопште ни једап једини пут' — Како „кбје"' I Шта К'- у .[о)• >ј ве.кпи ова буба. а!? Чнка-Тома погледа на векну, одвојн један коман од др.угог. па - у-вшн бубу у р.уку, рече: — Је л' ово. Па^ие Велнчанство? — Да, да, Ваш то. «!? — 0, Папе Пелнчанетво. па то пнје пишта... То је ... зрно сувјг грЈжђа које Ваше Пелнчансгво гако радо волн да впди у белој векпи! Још Краљ Мнлап није мо-ао дчћи себп од толнке дрскости Чека-том«не, а Чика-Тома, мнрно као та гтварно Vзима -зрно сувог грожђа ч пе одвратпу бубу, узе корпора деллкти и, припевши је брзо устпма, прзгута је као најсочнпје зрпо сувог грожђа!

Издечвни лудак Лекар (за душевпе болестн): Тако. драгн мој, сада сте здравн н можсге опет да се вратите кући својој жепп. Пацијент. Шта. зар ви мислнте да сам ја још увек тако луд, СТИДЉИВИ УДВАРАЧ Г. Лаза је у посетп код младе лене удовпце Мпце. Прнмнла га је прилачно оскудно одевена и иначе му свима знапима давала иа знан.е да није с раскида..Алп стндллшн г. Лаза је два метрд удаљепо сео од лепе удовипе, која се се господнн Лаза одлучно да нешто на н.ега враголасто осмехивала- Најзад каже : — Ах, госпођо, Мнпо, нмам у жнвоту један ппљ и тај пнљ све: вп ! — Лепо! Опда се бар мало прнближпте своме ннл>у! одвратпла је госпођг Мина. УЖИЧКА ГЛАВА ТЈак нареднпк, који застуиа бзлеспог четног наредника- излазн пред командира мптраљеске чете н рапортнра му: — Господппе капстане, сташе у чети ,је редовпо; ново пема лишта: оамо је једиа мазга ударпла нзћас каплара Перу у чело— Аух, спромах Пера! Па пгга је бпло с н.нм? — Оп је Ужпчатпп. господпне какстапе. Није му нншта, али је мазга уганула ногу-

Нема чешља

Учитељ: Ти си опет неочешљан дошао у шнолу?? Ђак: Немам чешља. Учитељ: Зашто не употребљаваш татин? Ђан: Он је ћепав.

У АМЕРИЧКОЈ ШКОЈ1И Учитељ- А зашто ти баш имаш намеру да постанеш авијатичар? Ђак: Зато што могу да петим изнад школе и да бацам на ђаке бомбе. * Два аутомобиписта сртну се на једном уском мосту и ниједан неће да се другом уклони с пута. Најзад један викну: — Ја се никад нирам уклањао и* диотима! — Апи ја јесам, одговори други и учпони св с пута.

Логика модепног детета

Матп: Ти, Перице, сгално жалпш пенгто што пеиаш! Сннчпћ: Па оно што нмам не могу да жалпи.

У> нвдоумици Чувар: Осуђеђпнк број 2.547! Тека вас жепа у собн за разговореОсуђенпк: Која? Глворнге јаснпје, вн зпате да ја овде седим због бнгамије. И овај је гост

По како си се понатао у гостниа. Мора да се опет ваправпо аекв лом. Да ев инсу роднтељв твога друга љутвлн. — О, пе! Чнм сан утао она су реклн: „//<>, саио нам је још ш ова/ фалнм".

Пласпкк и ш.чаппч: „Проеиетиа ааЈедпш* ца" п. д. ^ШтампарпЈа БКОГРАД Л. Д. Дечапека

Сшураци/а

— Помиспи, био сам јучв иод врачаре. Она ми је ренпа да ћу отићи на робију, пошто ћу проневерити нечији новац. Којешта! Ко би теби уопште поверио новац?