Бокељске приче

12

Аустрије. Пара је престигла вјетар. Трка је била исувише напорна: мала Бока Которска и велика аустријска царевина, кепец и џин. Једрењаци су заспали по лукама... Конте се са кметовом дјецом сунча на табанима обале. Хоћи ли градити стоту кућу наш господар? пита жена. Не дозвољава му млетачки дужд. Љубоморан је и похлепан. За дозволу је тражио грдне паре. Добри конте није хтио да удари намет на кметове. Презрео је стоту кућу и неће је градити. Историја Прчања није забиљежила кућу која није дала бар једно свештено лице. Изузетак су Бескуће. Док о томе размишља кмет, жена се примиче огњишту. Поклопац игра на бронзину. Скувани су: вилица и раштан. Домаћица баца кришке младе руске кртоле у пињату и џара по огњишту. Домаћин је испразнио чашу. Бескуће су чудни људи, сељачког соја. Они нијесу учени, али су вјешти трговци, продорни, предузимљиви пословни људи. И паметни су, и јаки, и широка срца као земља која нас храни и расипници као валови морски. Био сам као дијете на свадби кад се наш садашњи господар женио... Уз десет прозора палате, стајало је десет дјевојака у народним ношњама и десет бајула пуних златника. Ми, млађи кметови, носили смо ситније дарове, наше мајке погаче искићене заставама, наранџама, шипцима, и лимунима. Очеви наши носили су пецива на опаљеним ражњевима. Нико није жалио што толико носи господару. Сви су ту кућу вољели. Сви су хтјели да донесу најљепши дар на свадбу. Пјевало се од села до Прчања, од контије до палате. Конте је био срећан. Како је која група кметова наилазила пред палату, тако је златницима засипало десет дјевојака .. . Остао је спомен о једном дрбром конту ... Дјеца су утрчала у кућу, весела и препланула. Њихов смијех