Бокељске приче

24

нестаде бјеличастих руна на модром своду. Падала је обична прољећна ноћ, која, само да није било ратно доба, не би била стравична. Тутњава од Будве, праћена злогласншм завијањем шакала у грмењу поред мора, споро се примицала селу. У тим часовима немирне априлске ноћи, на уморној површини мора, одјекнула је експлозија, најјача коју су икада бокељска села чула. Пламен је шикнуо у вис и изравнао се са околним брдима. Разарач „Загреб”, пркосећи ту, пред носом непријатеља који је надирао, са два храбра официра, Спасићем и Машером, спустио се на морско днб, у плаву гробницу. Слушајући то, Милена је и нехотице дрхтала, сјећајући се Првога рата. Навреше јој успомене на првога мужа. Сада је гледала његову.раку на планини, онамо гдје се растезао борбени ланац између Црногораца и Аустријанаца. Сјети се и имања аустријских грофова, умирања и гладне 1917 године. Истодобно је у мислима жалила и поносила се првим мужем. Знала је да је пао као јунак, а она није родила ни кукавицу, акамоли јунака. О њеном првом мужу дуго се пјесма пјевала. Изгледало је да ће се те ноћи све срушити, пропасти у дубоки понор. Знала је Милена да ће рат однијети половину од онога што је стекла. Гледајући како се са албанског бојишта повлаче војници, она је у то. чврсто вјеровала. Војници су ишли тромим кораком, као избезумљени. Моторизована италијанска колона везивала је својим крајевима Будву са Котором. Никад у животу није видјела толико камиона, моторцикла и других возила. Земља се тресла од њихове хуке. Сеоски пси су тужно завијали као да су мртваце слутили. Стигоше и колоне туђинаца с оне стране мора, тромим, уморним ходом. Мотори су непрекидно бректали и реметили тишину прољећне ноћи. Све је то Милену потсјећало на прошле ратове, прије двадесет и кусур година. И једни и други имали су зелене, душманске униформе, тешки жељезни шљемови притиски-