Бокељске приче

23

Сан о дјетету парао је све јаче и дубље, као оштар нож, срце и жеље Милене Ђурове. Сад је тражила старијег момка. Изабраник јој бјеше сеоска делија, страствен ловац, домаћин богатог имања поред пута. Мноштво њива у Грбаљском Пољу, крд стоке, кућа са кафаном постадоше својина Милене и њеног трећег мужа. И тај, трећи брак, у који је Милена ступила много тужније него у два прва, не донесе дијете. Сада је свима било јасно да жена која је надживјела два мужа неће никада имати дијете. Неке бабе су и по трећи пут правдале Милену Ђурову говорећи: „Она је јаке крви, планинске. За њу треба добар мушкарац, и јака крв”. Дрски љекари рекоше обратно, а Милена прекасно поче жалити ohor дугог мужа, са којим се безброј пута свађала због дјетета, које није могла имати. Најтеже је сазнање када човјеку постане јасно да му се жеље неће остварити, а још је теже поморити се са тим. Трећи брак најдуже потраја, близу двадесет година, и ко зна колико би још трајао да се није десило нешто изненадно. Док су први рат наговијестила ђулад са Ловћена и, како је по селима Боке Которске остала легенда, огњени змај који је прелетио преко ћесареве царевине од истока на запад други објавише бомбе бачене на тиватско бродоградилиште и њихове страшне експлозије. Прољећно мазгање реметило је пуцање противавионске артиљерије и праскање бомби по мирном Бококоторском Заливу. Топови су сипали невидљиве и црвене, свијетлеће гранате на челичне птице које су се помамним лијетом шеталеизнад недужних села и вароши. По небу су цвјетале руже шрапнела, а кад би оне увенуле, те злокобне птице су несметано парале небеску тиморину и копале гробове уз залив. На плавом небу онда би се дуго вили бјеличасти димови као расчешљана вуна. Митраљески рафали одјекивали су дању, а понекад и ноћу. То потраја седам осам дана .. . Нагло умуче бректање авионских мотора.