Бокељске приче

22

као катран црно и густо вино, пила бистра ракија. Само, сеоске жене и бабе овај пут нијесу биле толико знатижељне да виде младу. Оне су по сеоским ули-г цама, онако, без нарочитог жара, ћаскале како се удаје удовица покојног Ђура. То је утврдило њено презиме, па су је сви сељани, и послије друге удаје, звали као и раније Милена Ђурова. Бабе су извеле и једну малу теорију: да је то Ђуру по лози, у крви и жилама, да не може имати дјеце, и да ће тек са овим момком, другим мужем, Милена рађати дјецу, сваке године по једно. Милена је мислила само на вољеног младог човјека. Много га је вољела, а све у нади да ће са њим имати дуго очекивано дијете. Та чиста материнска љубав за дјететом, коју је она годинама снажно осјећала у набреклим грудима, потискивала је у позадину ону обичну љубав жене према човјеку. Прошло је опет неколико година живота удвоје, а дјетета није било. Љубав између мужа и жене постепено се осипала као пепео на вјетру. Њежне ријечи, које су и у почекту шкрто једно другоме изговарали, иако су се искрено вољели, замијенише грубости па и псовке. Муж је мислио да је кривица за то што немају дјеце до Милене, жене му; а она, опет, да је до њега, њеног мужа. И, дошао је дан када је унутрашња, потајна мржња прокључала код жене. Свађа је постала обична ствар у њиховој кући. О томе се по селу све више причало, а када је изгледало да су се и једно и друго помирили са злосрећном судбином, муж изненада умрије. Милева по други пут остаде црна удовица. Опет витко тијело прекри црна блуза и котула, бијели вео уступи мјесто црноме да он покрије дуге и тешке плетенице завијене око главе. Била је то друга црнина на тијелу још младе жене. Она је још јаче истакла блиједило образа са којих се читала тешка патња и жеђ за нечим недокучивим. Црна боја одјеће истаче још једном и љепоту по којој је Милена Ђурова била надалеко позната.