Бокељске приче

21

је распаљивала жеље и страсти, препирали су се ко ће јој се први примаћи. Одлучност те жене нијесу познавали ни њени сељани. Кад су већ обрстили смокве, из куће истрча Милена. Из усана, натечених од иједа, она је сипала поток свих могућих погрда на војнике. Нијесу ништа разумјели, само су по затегнутим борама на њеном лицу читали срџбу. Разумјели су и њено махање слободном руком да се скину са стабла и они одмах, као покисле кокоши, стално загледајући у жену, почеше се скидати низ стабло . . . Одмицали су дани невеселе младости. Пустошење имања и даље се настављало по опорим законима рата. Милена се сјећала мајчиног причања како су неки њихови преци зором одлазили на њиве, без коре хљеба, са коменом под појасом. Војници развалише међе, прокопаше пут преко њеног имања до у Главицу, и тамо саградише шанац, за себе и топовску батерију. Дошао је дан када је све то нестало, излињало као лед на сунцу. Ћесарова војска поче узмицати пред солунцима. Нешто касније у Миленину кућу дође и њен десни ђевер. Лијеви је умро у неком логору, пошто је био рањен на италијанском фронту. Долазак преживјелог изазвао је буру прича и побудио наде многих породица да ће се и њихови повратити из ропства. Јер, њега, Милениног десног ђевера, већ су били оплакали, прежалили и увели у списак људи „с онога свијета”. Друге године Милена је оставила имање ђеверу и преудала се. Скинула је црну робу и пошла са сватовима у нови дом. Та свадба није нимало личила на ону прву, па се и овога пута обистинила она народна: ~Што једном прође низ воду, више се не враћа уз воду”. Једина жеља ове зреле жене било је материнство. Жеља за именом „мајка” код ње је надјачавала сва друга осјећања. Једина сличност друге са првом удајом била је у томе што је и сада допаде лијеп момак, кога би свака дјевојка пожељела. Свадба би богата. Клали су се волови и овнови, вртјела пецива поред огњишта, точило