Бокељске приче

20

лена је штедјела смокве за „црње дане”. Јела је само оне напукле од зрелости. И ту, последљу храну, жена је дијелила са сељанима. Додуше, они би је увијек питали „могу ли убрати коју смокву за дјецу”, а она је одобравала. Више је вољела да и сама скапа од глади него недужна сеоска дјеца. Једнога дана четири аустријска војника гонила су џадом још гладније заробљенике с фронта: Италијане, Русе, Французе, Србе било је ту сваке вјере и нације... Тјерали су их као теглећу стоку на рад, у Грбаљско Поље. Заробљеници су халапљиво чупали траву поред пута, брстили све што им је долазило до руку. Када би неки од њих, изнемогао од глади, клонуо у каналу поред пута, аустријски кундак му је задавао смрт. Тако се прекидало мучење, а гробови тих, Милени непознатих људи, људи из бијела свијета, ређали су се поред цесте. Док је то гледала, код Милене је јењавала љубав за дјететом и материнством, иако је за тим и у гладним годинама жудјела. По неком исконском закону, у ратно доба највише страдају куће поред пута. Кад војници угледаше зреле смокве, заробљенике потјераше напријед да поред пута чупкају коријење и траву, а они се повратише, скинуше оружје и прислонише га уз коријен стабла. Онда, као по команди, заправо то је био немушти споразум, изуше цокуле, развише с.мрдљиве обојке, не да гране пе оштете, већ да се лакше пењу по стаблу и више смокава наберу. Чим се испеше на стабло, наста ломљење грана, праћено откидаљем зрелих и незрелих смокава. Јели су и једне и друге, јер, на казану је било само „дергемизе”. Војници су и у њедра трпали зреле са незрелим смоквама, да у топлини знојавих тијела што прије узрену. Из зелених смокава точило је горко млијеко и штипало за месо ... Милену нијесу познавали. Знали су само толико да се у кући поред пута повратила млада удовица. Њена необична љепота код њих