Бокељске приче

19

дале су по имањима аустријских грофова као добро сазреле мурве. Људи су нестајали као купус када га нападну гусјенице. Доста је воде протекло потоцима док је дошло вријеме да се исел>еници поврате на празна и огољела огњишта. Поворке голих и босих, у повратку, биле су тужније од погреба. Сваки повратник знао је да га код куће очекује глад као авет. Милена се вратила међу првима. Све оно што су у евакуацији у кући оставили, и клавовима добро замандалили, однијели су аустријски војници. По обору су расле драче вукодржице, кућа је прокишњавала, пријетила је опасност да падне кров. Милена је чекала да се поврате остала чељад из куће, исељена по другим логорима. Никако се није могла помирити с проклетом судбином да су сви њени помрли од тифуса. Једина нетакнута ствар коју је нашла у кући био је руски наган. За њега је само знала Милена и покојни јој муж. Та челична направа, створена да одузима животе, налазила се под кровом, између шљемена и тигала. Тамо га је спремио Миленин муж. Он, покојник, тај револвер много је волио. То је закључила и по томе што га је прије спремања добро натопио машћу, а онда га дуго увијао у крпу од старе кошуље и тек онда спремио. Милена је сама прекрила кров, скосила драче из обора и намјестила камење скинуто са зидова авлије. Примицала се зима, гладне 1917 године. Зјапиле су празне зграде, у појатама нијесу блејале овце, ни вечале козе, а још ређе рикали волови и краве. Млада жена се први пут спремала да дочека.ледени покров зиме и дуге, досадне бокељске кише. Црна котула и блуза, већ изблиједеле од употребе, дуго се нијесу скидале са витког, али мршавог тијела. И то се дало пребродити. Али храна? Док траје позних смокава, „зимница”, и то је лако. Касније, кад завије мећава по Ловћену, зацвиле шакали у ломинама поред мора онда је тешко. Зелене зимнице су висиле на стаблу поред пута, близу куће. Плодови су мамили руке пролазника, а Ми-