Бокељске приче

18

била прва црнина која је прекрила њено тијело. Блиједило јој прекри лице, а вреле, плаве очи, испод црних трепавица, као да утонуше у очне дупље. По темељитим припремама за евакуацију становништва видјело се колико се Аустријанци боје голоруке војске с планине, а неуки људи наслућивали су да he рат дуго, дуго трајати. Једне тмурне ноћи под Тивтом и Котором упловише транспортни бродови. Жандарми су тјерали народ с рођена дома. Под крутим аустријским законима сељаци су погнуте главе, а многи и уз лелек, напуштали угашена огљишта и богату љетину, коју су очекивали. Носило се све: почев од постељине до загорјелих и чађавих просуља. Бродске просторије биле су уске да све то приме, па је много што Шта остало по опустјелим пристаништима. Поворке несрећних ишле су од прибрежних села испод Ловћена према лукама. Очевици тврде да је све то више личило на велики, необични погреб, него •на евакуацију. И Милена је напустила родно село. Неки необичан брод ћудљиво је скупа са осталим сељанима, одвукао до Херцегновога. Даље, непознатим копненим и воденим путевима, стигла је до Сплита. У близини тога града био је логор за исељенике. И то не потраја дуго. Италија удари с леђа Аустрији, што још јаче продрма труле кости царевине’. Евакуација се настави, даље, за Аустрију. По туђим крајевима Милена је проводила чемерне дане. Зла коб, која је почела пратити од мужевљеве погибије, настављала се, а она је жељела дијете, дом и онога који је за увијек заспао на планини. Само да је он жив. Све би се лако свршило, а овако? У тај дом, у који су је довели ђевери, младој удовици није било повратка. Он би је стално потсјећао на изгубљеног друга. И само име, млада удовица, на селу носи триста сумњи. Ко би то све поднио? Лудо је вјеровала да ће спас наћи у бјекству из те злосрећне куће, у нови брак. Глад је харала. Изнемогле избјеглице па-