Бокељске приче

17

Пограничну зону према Црној Гори испунише аустријски војници у зеленим униформама. Официри су, натмурени и без воље, на капама носили амблеме ћесара. Трка која је раније започела у грађењу фортица и казамата по главицама Боке сада се појача новим радовима. Ланац утврђења растегао се уз читаву црногорску границу. На све то Милена, скоро доведена у нови дом, није обраћала пажњу. Она је жељела и чекала дијете, чезнула за именом „мајка”. Када с Ловћена полетјеше прва ђулад, Милена на себи не опази никакву промјену. Ђулад су непрекидно звијукала. Њихови су се путеви укрштали. Одоздо су Аустријанци тукли сиво стијење планине, док је одозго, с Ловћена, заправо с Кука, нека црногорска батерија прекопавала најближе утврде у Боки. Првог дана ђулад сломише и звоник св. Петке под Врмцом, са кога више никада не зазвонише звона. Рика топова се примицала. Борбена линија пови се према мору. Црногорци заузеше Горњи Грбаљ. Док су они скоро голоруки јуришали на утврђене Швабе, жене су им из далека, по читав дан хода, носиле таин у торбама и мардмама. Аустријанци су се бранили из добро утврђених фортица и казамата, из којих су помаљали главе само када пуцају. Бројно јачи, боље наоружани, потпомогнути артиљеријом с крстарица и дренота, они почеше потискивати Црногорце. Све је то гледала Милена Ђурова с надом да ће проћи, да ће ишчезнути магла која се повијала по земљи, да ће сунце раскравити лед под којим су шкрипале бујне алуге и житоносне њиве. Надала се да ће затрудњети и добити дијете које је толико жељела. Једнога дана дође позив њеном мужу да се јави у команду и да се припреми за одлазак на српски фронт. Умјесто да се одазове позиву, он са неким сељанима стругну у планину да са Црногорцима војује за слободу. Послије непуне три недјеље укућани су сазнали да је погинуо. Милена се обуче у црно. То је-