Бокељске приче

16

Давно, још пред Први рат, одвели су сватови Милену из богате куће у још богатији, нови дом. Док су пролазили селима, народ је излазио на сокаке, да види младу: како јој пристоји црногорска роба, корет, вео, жути ђердани низ бујне груди и бијели, шпагом ситно плетени опанци на ногама. Жене су, гуркајући се и провирујући иза међа, гледале стаситу дјевојку у гиздавом ходу. Милена је ишла међу ђеверима, не као остале невјесте, погнуте главе, већ усправно као да се сама шета за стадом по ливади. Знала је да се нема чега стидјети. Лијепа народна ношња, на згодном тијелу, пристојала јој је љепше него иједној удавачи из села. Црне плетенице, покривене велом, тешко су висиле низ широке и нежне дјевојачке плећи. Изнад немирних плавих очију мировале су вјеђе као крила ласте у лету. Гледајући лијепу невјесту, чак су и жене говориле: Права планинска вила. Нема јој мане да се и за главара удаје... Дочекала је рат као млада невјеста са кућом пуном чељади. Имала је два ђевера, бабу и дједа. Двоје лудо дјеце, од јетрва јој, плакала су у колијевкама. Поред четири мушке главе они су били најмлађи насљедници богатог имања. У пољу је свилао једри кукуруз. Маистрал је повијао пшеницу око куће. Земља је за уложени труд обећавала богати род. Сељаци су говорили: Ова ће година бити бирићетна. По дубравама и алугама блејали су јагањци, вечали козлићи, крдо стоке се повећавало. Велика је то срећа за домаћина када усјеви бујају као плима, а у кући пуно чељади и доста уста, али двапут више руку за рад. Сеоски моци и дјевојке, на сјелима, почеше пјевати како је Принцип смакао ћесаровог Фердинанда. Било је то 1914 године. Зуцкало се о рату између Србије и Аустрије, па се и о томе пронијела у народу пјесма.