Бокељске приче

53

Вагони су на станици мукло трупкали. Куварица је марамом обрисала очи и отишла. Марко Беко био је уронио у алкохол као риба у воду. Из кухиње је допирао пријатан мирис пржене кафе. Предмети у локалу били су у нереду, а столњаци попрскани црним црмничким вином. Све је у ноћном локалу и човјек у углу и намјештај, било прекривено патином дотрајалости и имало боју старог, доброг вина из пјешчаних подрума. Негдашња породична топлина, живот и његове страсти, богатство и радости све је било згужвано у сликама на којима су тешко почивали лактови пијаног човјека. Ја никада нијесам био човјек и више није потребно да живим међу добрим људима рече Марко Беко. Куварица је донијела кафу. Марко је није ни погледао. Пред зору је хладноћа постала неиздржива. Тада човјек устаде иза стола и тетурјући се изађе на колодвор. У исти час се чуо оштар писак локомотиве и тутањ вагона. Нешто је тупо ударило, а онда се све, без јаука, утиша. Неиспијена кафа стајала је на столу, а када је Горде однијела џезву у кухињу тихо се зплакала.