Бокељске приче

52

Видиш ти? Сликан је у одијелу „Сокола”. Ово је Момо, најмлађи син, рана моја. Убили су га Њемци у Београду. Сликан је у морнарском, дјечачком одијелу. Он је волио море, пространства, далеке земље и путеве. Увијек сам га водио у шетњу. Кад је умирао, оца је звао. То је Мирко, средњи син. Преклао га је усташки нож. Види га како је био крупан. Желио је да'буде боксер. На мене је много личио. То је Лука. Он је рођен одмах послије Бранка. Студирао је технику двије године. Он је много личио на мајку. Покосио га је „шарац” негдје на Сутјесци. Он је једини из читаве породице био комуниста. Мајка га је много вољела. Погледај Андрију. Он је рођен послије Мирка. Имао је жељу да буде шофер и увијек ми је говорио: „Тата, ја ћу тебе возити...”. Погодио га је гелер авионсе бомбе у слијепочицу приликом бомбардовања Београда. Он је био први мртвац из наше куће. Сад гледај моју жену, стаситу, расну Црногорку. Види јој густе, тешке плетенице. Пољуби те ватрене црне очи, помилуј груди, радуј се осмијеху тог лица, диви се вјеђама изнад очију. Она је родилу ту дјецу, наш пород. Ја сам био њихов отац. Моју су жену одвели из Јасеновца. Силовали су је гестаповци, а онда спалили у неком крематоријуму, у Баварској. Погледај заједничку слику породице и биће ти јасно ко је остао жив . . . Кафе-куварица је плакала. Шеретлук са почетка састанка се изгубио, заводљиви поглед нестао. Горде је добила праву слику старачку. Ја никад нијесам био човјек. Али, четири године сам живио међу -звијерима. Докле будем зором лијегао и устајао, ја ћу увијек вући своје јутарње бреме бреме година, богатства, бреме мртвих синова и жене, покланих и поубијаних од проклетих душмана. Па зашто пијеш? упита Горде. Зато што пијући вино и ракију вјерујем да испијам крв џелата, и што више пијем све сам срећнији, а кад се напијем онда ми се причиња да сам испијао крв мојих синова ...