Бокељске приче

51

уста. Морао сам је жвакати, лагано, а онда прождирати. И Марко Беко је волио да ту косу жваће дуго, дуго као вјечност, да бар тако има своју жену. Јео сам и брке мојега кума, сиједе. Једући њих и ја сам посиједио, а плетенице, тешке, дебеле, црне плетенице никад нећу заборавити. Човјек је узнезвијереним погледом прелетио преко ноћног локала. Онда се опружио низ дугу клупу у углу и дрхтао. Тада сасма тихо изусти на уво куварице, негдашње попадије: Ја ника нисам био човјек, али сам дуго живио међу људима ... Алкохол је склопио очне капке Марка Бека. Вјетар је фијукао пространим заливом доносећи ледени ваздух са планина. Кроз прозор су се видјели фељери жељезничара. Часовник је откуцаво: тан, тан, тан. Онда се све умири. Келнерација! На твој рачун двије ракије. Хладно ми је говорио је човјек у сну. По прљавом патосу и изломљеним ђерданима опушака просу се шест изблијеђелих и. поцијепаних хартија. Човјек је, изгледа, спаво. Куварица се сагну да покупи хартије, а онда цикну као да је угледала змију пред ногама: Слике!.. . Фотографија жене ... Момци ... Човјек се прену. Закрвављене очи одједном засјаше жаром и топлином а лице, паћеничко, измучено, доби тужан и благ осмијех. Дај ми те фотографије. Заклео сам се да их нико никада неће видјети. Оне су моје. Зашто си их погледала? Сада је све пропало, прекршио сам заклетву ... То су моји синови, моја жена. Док сам ово мало тренуо, јео сам плетенице те жене, гледао крв тих момака. Сада погледај и ти, добра си жена. Марко Беко се примаче Горди. Гледај отвори очи. Ово је мој најстарији син Бранко. Имао је двадесет и пет година када су му на Бањици намакли омчу на врат. Умро је зовећи мајку.