Бокељске приче

59

Двадесет људи из пратње весело је ускочило у гајете и завеслало према Перасту. У граду су возили новога јунака заједно са сабљом највећег крвника Османа Капетана. Високо чело момка више није било тмурно. У Перасту му се поклонило дванаест племића. Сиједи га је отац љубио. Увече је стигла вијест из Херцегновога: умро је Осман Капетан. И, умјесто да Пераст припадне Турцима, присојена земља турске Ривијере прозвала се Бујовина. Вијест о Османовој погибији стиже до Млетака. Дужд одмах одреди два стална пратиоца Вицку Бујовићу у знак захвалности Републике св. Марка за велику побједу. Та два пратиоца народ је прозвао „добри људи.” Вицку Бујовићу се свуда указивала почаст, аон је био млад: слава га је опила . . . Њему се клања племство када пролази улицама града, а он шета улицама под оклопом, са мачем о бедрима. Поглед му је мрк, на лицу се јављају црте силника. Прате га два „добра човјека” као двије сјенке, дио његове снаге, славе и моћи. Човјек провуче прсте кроз косу. Почиње други дио: кобна слава Вицка Бујовића. На сједницама племства каже „добрим људима”: Мали, пођи у кућу племића X и донеси ми рукавице. Заборавио сам их на кревету његове ћерке. Богати људи у својим карактерима носе и нешто подло, преварантско, кукавичко .. . Кују се планови како да се Вицко Бујовић смакне. Он о томе није ни слутио. Његове је груди распињала снага деснице и јунаштво предака. Сигуран да добро рукује мачем, самопоуздан и куражан никога се није бојао. Понекад би у луци сакупио десет-двадесет људи, опремио брод и ринуо се на пучину у гусарење, чак и онда када је гусарење било забрах-вено. Хватао је турске бродове, нападао улцињске пирате, пљачкао богатство и враћао се у Пераст да са својим људима данима банчи. Када