Бокељске приче

58

Крећимо! Кад већ нико од перашког племства неће да ми замијени оца, ја идем и вјерујем да ћу га добро замијенити. Људи из пратње су завеслали. Гајете су јуриле према Каменарима. Уз саму обалу, на пјешчаном спруду, већ је чекао силни Осман Капетан. Њему је о бедрима висила љута ћорда димискија. Када је Турчин угледао пратњу, упитао је: Иде ли ми стари Бујовић да му одрубим главу или је, можда, послао неког од племића да се са њим прије поиграм, па да га погубим ... Када је Вицко, висок као бор, искочио на пијесак, Осман се грохотом насмијао и викнуо: Натраг дијете. Алаху није по вољи да се убијају дјеца која могу постати добри јањичари. За десет година султан би имао једног војника виџге. На високом челу младог Бујовића први пут су се сакупиле боре. Већ тада је био пријек човјек, плаховит и неустрашив. Тргнуо је мач, крвнички погледао Османа и рекао: Син замјењује оца. Сабљу, Туре, да се огледамо. Предаћеш ми се жив или мртав . . . Турчин је побијеснио. Сијевнула је крива и оштра димискија. На сунцу је засјао мач Бујовића. Звекнуо је челик. Двије храбре деснице витлале су оружјем. Осман Капетан је Бујовића нагонио у море, а када је цинички добацио: „Ваљда ми, дијете, нећеш жив допливати до Пераста”, Вицко Бујовић је добио нову снагу. Сада је _ Турчин узмицао према мору. На самој ивици модре пучине се оклизнуо. Тада је последњи пут сијевнуо мачБујовића. Турчинова десна рука, заједно са димискијом, пала је у море. И Осман се стропоштао. Крв је липтала у слану воду. Млади Бујовић је поносно припасивао мач. Осман је једва чујно изустио: Јуначе, опрости ми живот. Поклањам ти своју димискију...