Бокељске приче

57

Човјек гледа у море са таквим изразом лица као да се нечега присјећа. Понудих му цигарету. Не пушим рече. Барка је по заливу остављала бијели траг. Вицко Бујовић изусти он и заћута. То су они тренуци када људи не осјећају потребу да говоре: или су све казали или је тога много па се накањују да почну. Са непуних осамнаест лета Вицко Бујовић је учинио јуначко дјело по коме се и данас спомиње наствља он. Тада је Пераст био под Млецима, а Херцегнови под Турцима. Донке, у Херцегновоме је живио чувени крволок и силник, злогласни Осман Капетан. Њега многи поређују са Смаил-агом Ченгићем. Осман је упутио позив капетану Пераста да се на пијесак код Каменара огледају на мачеве. У то вријеме прешки капетан био је отац Вицка Бујовића, већ стар и оронуо човјек. Он је осјећао да Турчину не може изићи на двобој, па је упутио позив перашком племству да га неко замијени. У граду је било дванаест племићких породица са познатим јунацима из поморских окршаја. Али, борби на копну, против Осман Капетана, томе се нико није могао одазвати. Осванула је недјеља. Сунце се издигло над Ловћеном. Рибари су продавали ораде и бранцине улицама града. Стари Бујовић је са тугом припасивао оружје и облачио најљепше одијело са златним токама да у њему погине. Двадесет људи његове пратње чекало је на пристаништу, док су се валови поигравали са гајетама. Такав је био уговор: Бујовић и Осман могу повести по двадесет свједока за двобој. Двадесет људи под оружјем и гајете у мандраћу чекали су старог Бујовића. Тада се пред њима појавио син старца, голобради и високи момак, Вицко Бујовић. На себи је имао оклоп, о бедрима широки мач. Самоувјерено је рекао пратњи: