Бокељске приче

56

На зиду Завичајног музеја у Перасту виси слика. То је рад Трипа Кокоље. Два црна, пламена ока, гледају у мене. Од густих коврџа спуштених низ чело и од тог погледа хвата ме језа. Гледам портрет великог силеџије и размишљам: зашто је он такав био? Жеља за славом уништила је тај бурни темперамент, подлост је скрхала његову снагу. То је Вицко Бујовић, перашки легендарни јунак. Далек је седамнаести вијек. Балкон на палати Бујовића је скрхан. Варварски су га сломили прекоморски људи у потоњем рату. Најљепша палата из доба Ренесансе, у овом крају, зјапи празна, а у њој је некада живио храбри Вицко Бујовић. Иако је ова кућа саграђена у седамнаестом вијеку, иако јој је балкон унакажен палата и сада поносно изгледа као невјеста када од кума прима свадбени дар. Прилази један човјек. Не знам по чему, али, он је запазио да нијесам мјештанин. Гледаш ли палату Бујовића? пита. Велинчаствена је одвратих. Лијепа и грдна наставља он. Оно што је лијепо не може истовремено бити и ружно. Е, пријатељу мој, настави он. Ово је двор Бујовића, а Вицко Бујовић је више понос него напаст Пераста. Када је на овој палати постављен кров, Вицко је питао доброг неимара: Јеси ли могао љепшу кућу саградити? Знаш какви су то били мајстори. Они су се радом учили, они су могли све. Древни је неимар рекао: Са овим знањем могао сам, господару. Тада је Вицко Бујовић зграбио доброг мајстора за ноге и бацио га преко крова. Једна се глава распрсла на полчнику. Кров Бујовића зидари нијесу благословили према древним обичајима овога краја . . . У такве куће нема бирићета. Тако је било и са кућом Бујовића. Свуда га је пратила проливена крв неимара.