Бокељске приче

65

„Пропао сам. Ја последњи гађам. Неко ће прије мене убити кокота. Сви су они бољи стријелци од мене” говорио је Вицко веслајући према бови. Флотила рибарских барки била је на окупу. Била је то лијепа, скоро величанствена слика. Ракија је зажагрила лица рибара. Из града су се враћала два пролазника, они који су се ујутру чудили Вицку. Зинули су од чуда кад видјеше „лудога” Вицка како везује кокота за бову и брзо се враћа према флотили... Грунуше пушке. Снажно, одједанпут. Конте огласи почетак гађања. „Пропао сам .. . Готово ...” изусти Вицко и стаде у ред, задњи. „Мали, далеко си одвео кокота” рече конте. Тада најстарији рибар принесе ловницу уз образ. Барка је поигравала на валовима. Старац је дуго нишанио. Онда, сачма изненадно груну. Кокот заклопара крилима и узнезвјерено погледа на флотилу. „Збиља, гађају кокота” рекоше два пролазника у један глас. „Можда овај Вицко и није луд”. „Убио га је првим метком, проклети старкелија” рекоше млађи рибари. ■ Све очи гледају бову. Рибари се чуде што кокот не пада у море. Тада „Црвенко” јако заклопара крилима и одмах се зачу отегнуто: „Ки-ки-ри-ки . . .” „Није га убио” рекоше сви. „Нека гађа други” гласну се конте. Сада је сачма пала далеко од бове и подигла млаз воде. Пуцњи су одјекивали. Кокот млатара крилима. Изређало се двадесет и осам рибара. Још само један и онда ће Вицко гађати. Претпосљедњи стријелац хитро принесе пушку образу и затвори лијево око. Барка је дрхтала под њим. Он је чекао да се умири. Вицко је гајио притајену наду да ће претпоследњи промашити. Затворио је очи и чекао. То му се чинило необично дуго.