Бокељске приче

66

Он погледа према бови до последњи пут види великог, црвеног кокота, престрашеног, усплахиреног. Пуцањ одјекну. Полетје златно перје и кокот клону на бијелу бову. Ехо долетје са планине, а рибари викнуше: „Срећно! Убио си га”. „Према обичају, ред је да причекамо, људи...” Вицко погледа према бови. Кокот се усправи и посљедњи пут запјева једно дуго, врло дуго: ' „Ки-ки-ри-ки!...” „Није га погодио” рече најстарији рибар. „Нико га није погодио, срамота. То је велика срамота. Данас се обрукало тридесет рибара”. „Ја још нијесам гађао” јави се Вицко. „Ти, жутокљунац. Ти си га далеко одвео. Ти си крив што га нико није погодио. Кад га ми нијесмо убили, нећеш ни ти који не знаш што је пушка” заграјаше сви рибари. „Према обичају нека гађа и он. Сви рибари гађају по старјешинству док неко не погоди” рече конте. Вицко није ни сачекао да конте све изусти. Он хитро принесе ловницу уз ухо, склопи лијево око и, не гледајући више ништа, повуче за ороз. Кокот заклопара крилима, широко, тако да се свако перо видјело, и паде на бову. Млади рибар поцрвење као сунце које се рађа преко Ловћена и радосно погледа конта. „Што се веселиш, будало?” рекоше два пролазника. Конте то није чуо. Он извади педесет круна и даде их Вицку. Златна монета засја у рукама младога рибара и њему се учини да је то најљепша награда за непроспаване ноћи без мјесеца, напорно вучење конопа натопљеног водом, озебле ноге, мизерну цијену рибе, за звијук и плач буре над заливом, за све јаде које је млад проживио на модрој пучини упознавајући тегобе рибарског живота. „Не дај награду, конте. Кокот је жив” викну из свега гласа претпоследњи стријелац.