Бокељске приче

73

а био сам тужан, врло тужан. Нешто се у мени раскидало. Нијесам жалио дом ратне сирочади. Он ми је постао усак и ја бих сам без ријечи управнице —тражио ширину да сам владам собом. Резоновао сам: плућа су ми здрава, запослићу се, основаћу породицу. Отишао сам код својте. На једном мјесту спавао сам два дана, а онда су ми рекли: Ми имамо малу дјецу, а ти си туберкулозан. Он закашл.а, погледа око себе и као зец наћули уши да чује ударце са торња. Ударило је три пута. Онда сам отишао код друге својте. Тамо сам преноћио једну ноћ, а онда су ми рекли: „Код нас је преуско. Пођи код тетке .. .” Пошао сам код тетке смјестила ме на даске. Са мном никада није лијепу ријеч проговорила. Ја почнем понизно као слуга, умиљато као да сам јој син, а она одбруси: „Пред кућом кашљи да ми клицама зидове не заразиш”. Када сам зарадио нешто новаца унајмио сам кревет код једне непознате жене у граду. Она ми је убрзо рекла: „Више код мене не можете спавати. Не примам туберкулозне. Љуте се гости”. Пошао сам код друге жене, на супротну страну града и платио спавање за мјесец дана. И код ње сам преспавао само једну ноћ. Наплатила ми је сто динара и рекла: „Више ми никада немој доћи ...” Кашаљ прекиде његову причу. По граду се причало да кошчати младић, Нико Витић, често одлази у ноћни локал. Да ли тамо испија ракију или само спава и пропада на хладноћи? То нико није знао да каже. Поново сам се разболио. Признајем: мојом кривицом. Вјеровао сам да ће ме овај ваздух потпуно излијечити, а ја сам пропадао, пропадао све дуље и дубље ... Раније сам примао ваздух, сада имам прираслицу и чим се отвори процес ваздух више не могу примити. Морали би ми резати ребра, а ја то не могу издржати. Ослабио сам . . .