Бокељске приче

74

Звоно са градског торња удари четири пут. Свијетло је титрало по влажном асфалту. Улицом је долазио бат нечијих корака. Нас је тргнуо писак брода, који је излазио из луке. Ја сам се упутио према својој кровињари. Кошчати и блиједи младић је остао иза угла. Кад сам легао повјеровао сам да чујем његов крт кашаљ. Устао сам и отишао у ноћни локал. Са прозорског окна угледао сам Ника Витића. Глава му је лежала на кафанском столу. Пред њим није било ни чаше, ни чашице. Кашљао је и тресао се од хладноће. Те ноћи Нико Витић није испраћао тетку, већ је као и обично, спавао у ноћном локалу. Била је то његова последња ноћ.