Борба, 28. 02. 1953., стр. 6
Страна 6
К
ппнатининнонееннивевнвитеваннене
у:
Т у
Л
њем
Р Н А
Претседник Републике присуствовао премијери Крлежине драме „Вучјак“ у Београдском драмско
иу
позоришту 15
Другови Тито, Моша н Лепа Пијаде, Јованка Броз, Фропц Лескошек и Пепипа Кардељ у паузи изво-
ђења драме у срдачном разговору
Свечаној премијери драме „Вучјак“ од Мирослава Крлеже, која је синоћ изведена Београдском драмском позоришту, присуствовао је претседник Републике Јосип Броз Тито са супругом. Запажено је
У
и присуство потпретседника Савезног извршног већа Моше Пијаде, Франца Лескошека, Ивана Рибара, Милентија Попо-
вића, Родољуба Чолаковића, Моме Марковића као и других високих државних руководилаца.
са њеним аутором Мирославом Крлежом
(Снимио Никола Бибићу
После завршене
позоришне | „Жена без прошлости",
Н И
. оељровчновеченвоновенвовеввновечвовновивевивоввнонвеовнвевеневннновеннене
К А
вовсвоенох
Криза у националном комитету писаца Француске
(Од сталног дописннка „Борбе")
Париз, 27 фебруара
Национални комитет писеца организације француских књижевника учесника покрета 07пора налази се данас у пуној кризи. Први видљиви знак кризе у овој организацији чије се руководство налази у рукама КПФ била је недавна оставка Луја Мартена Шофијеа на положај претседника, Луј Мартен Шофије, који се дуго година налази на челу овог Удружења поднео је био оставку У знак протеста против недемократских идеја које организација писаца све више спроводи идући за непосредно практично-политичким потребама информбировског руководства.
Нови случај са књижевником | Сержом Грусаром, писцем неколико "романа Као „Погром",
„Град
претставе друг Тито са супру- |радости“ и други, имао је ту погом у пратњи својих блиских | следицу да су књижевници
сарадника и књижевником Ми-
| рославом Крлежом задржао се | срдег,
краће време у „Мажестику".
нове
к њи Г
ћ
„Јужнослобенсви филолог“
Књига ХЕХ 1951—1952, издање Српске академије наука
| Нова, ХГХ. књига „Јужнословенскот филолога", повременог списа
за словенску филологију, садржи радове А. Белића „О књижевним језицима", „Из српскохрватске
акцентологије и дијалектологије"), М. Стевановића („Неке особине Његошева језика"), Н. Радојчића (Члан четрнаести Душанова законика"), К. Тарановског („О Крклечеву "преводу Пушкинова „Моцарта и Салијерија“", И. Грицкат — Вирка, Владимира Бабића, Св. Георгијевића, Ђорђа Сп, Радојчића, И. Поповића, Ср. Живковића, М. ивића, В. Томановића, А. Шаулић, М. Павловића и других.
Посебну пажњу привлаче расправе А, Белића — „О књижевним језицима", М. Стевановића — „Неке особине Његошева језика" и К. Тареновског — „О Крклечеву преводу Пушкинова „Моцарта и Салијерија. А. Белић пише о значају култур-
ног мишљења за стварање књижевног језика: „Културно мишљење или мишљење у вези са предметима опште цивилизације врло је старо. познато; је коливи,је значај. у. том правцу старих класичних језика, грчкога и латинскога, за све језике Европе, па и осталих делова света уколико су они имали везе са европским језицима. Народи различних земаља улазећи у круг цивилизованих народа улазе, у исто време, у општу цивилизацију света, испочетка полако и опрезно, а после све више и више, Они усвајају начин мишљења о њеним предметима који је и у других народа. То је неминовни процес који се у културама свих њих јасно огледа, Том приликом, у зависности од оних језика преко којих се то опште културно добро добија, могу се примити и утицаји бар делимични, тих језика на претставнике оних је зика који улазе, на тај начин, у општу културу“. Писац истиче да то није случај са оним језицима жоји су учврстили своју граматичжу структуру, јер њихови претставници прерађују те утицаје и да ју им своје национално обележје. ' А, Белић је посебно показао значај културног мишљења у стварању српскохрватског књижевног језика. м. Стевановић, пишући о неким особинама Његошева језика, каже да је Његош „увијек тражио језичка средства која одтоварају ду“ бини мисли и јачини пјесничких осјећања, као и законитостима ритма његових стихова." Писац истиче да је код Његоша увек одлучивао
ИУ = 4
Сапутник се загледа у њега,
ретњака заскичали су на цести. „Јел би хтео још шта да сазнашт Казаћу ти. Не
мараш да нагађаш.“
„Немој одмах да се вређаш,
„рећи ћу ти све. Нема шта
„Немој одмах да се вређаш, Ја само приметим такве ствари. Тако убијам време,“
„Казаћу ти све. Зовем се
Садржај првог наставка
У Оклахоми — родном крају Тома Џоада, тлавног јунака овог романа — догодила се велика несрећа. Густа прашина, коју је једне ноћи подигао урагански ветар, потпуно је уништила усеве на пољима. Сутрадан, Том Моад враћа се, после дужег избивања, кући свог оца фармера. На путу, уморан од дугог пешачења прашњавим друмовима, пење на један камион. Бозач камиона сумњичаво посматра његово ново одело и жуљевите испуцале дланове и покушава да сазна ко је Моад, одакле се то враћа и куда иде.
поетски моменат кад је био у дилеми да ли да употреби дијалектизам или реч, облик и израз књижевног језика. Његош је, по аутоРу расправе, свуда давао првенство дијалекатској "форми и изразу, иако се код њега никада неће наћи оно што је чист дијалектизам одвећ уско локалног карактера.
„О Крклечеву преводу Пушкинова „Моцарта и Салијерија" је врло занимљива расправа К. Тарановског, с финвијом и детаљнијом анализом, која третира — специјалне проблеме стиха, особито ритма. Писац утврђује да „кад је реч о стиху — и руском и српскохрватском — у њему секао ритмички чиниоци појављују акценти, границе између акценатских целина и модулације фразне мелодије. Лепа компаративна анализа испунила је вуторов текст, у коме се потврђује значај Крклечеве преводилачке де латности и истовремено указује на неке њене мањкавости.
Критички део ове књиге садржи неке прилоге, у којима или нема викакве' критике, већ се само нешто препричава и хвали, (Стевановић приказ књиге А. Белића „Око нашег књижевног језика") или так ве у којима доследну научну ана-
лизу, која би бранила један став, замењује претерана полемичка страст, што, разуме се, снижава
ниво научне конверзације и Бри-
тике (реферат М. Ивић поводом
књиге Р. Ф. Микуша (А ргороз 8 ,
Скупштина професора и наставника Босне и Херцеговине
Сарајево, 27 фебруара
Данас је у Радничком дому у Сарајеву почела скупштина професора и наставника НР Босне и Хер-
цеговине којој, поред 300 делегата
|из унутрашњости, присуствују сви
професори и наставници из Сарајева, чланови Извршнот већа НР Босне и Херцеговине Радован Папић и Душанка Ковачевић,
На дневном реду скупштине налазе се реферати о лику наставника и о друштвено-моралном васпитању у школама.
ЏМоад. Старац ми је
сам мислио.“
на осушена поља, Моад се
на, где ветар није
Точкови те-
њак нема ни појма Нисам ра-
да кријем.“
Моад. Том.
му се замишљено зауставиле на возачу. »„Ама немој да се вређаш. Та ништа ни-
„Па ни ја нисам ништа мислио", рече Моад. „Ја се само увек трудим да се не закачињем ни за кога.“ Ућутао је и погледао
се нејасно разабирало у зажареној даљини. Из бочног џепа извадио је дуван и хартију. Савио је себи цигарету, доле, између коле-
Возач је жвакао ритмично и замишљено као крава. Чекао је да мине и падне у заборав снажни утисак малопређашњет разговора. Најзад, кад му се учини да се ваздух смирио, рекао је: „Ко није возио терет-
трпе да иког повеземо. Тако можеш само да седиш ту и да клизиш право цестом, мањ' да на рискираш да те најуре, као што сам ја сад учинио с тобом."
„Лепо од тебе“, рече Џоад.
„Знао сам момке што су правили свако-
Александар Арно, Франсис Амбријер, Андре Шансон, Едмонд Луј Мартен Шофије и Шарл Вилдрак поднели оставже на чланство у Националном комитету писаца (занимљиво је да је Шарл Вилдрак недавно учествовао на такозваном мировном уговору у Бечу одакле се вратио разочаран). Поред тога низ других писаца Као Жан Жак Бернар, Жан Вални Бес, Рајмон Герен, Ролан Доржелес, Хјержан Лоне, Леон Лемовије,
де ја Зупгадтаначе ди ргогезвецг | Франсис Карко и други изја-
А. веб. Уредништву иначе треба
признање за занимљив, богат и леп садржај Х|Х књите, за ову колек-
вили су писмима своју солидар-
одати | кост са акцијом Сержа Груса-
ра. Процес Сланског и осталих у
цију значајних расправа које прет- | Прагу као и даљи размах ан-
стављају прилог нашој филолошкој науци.
ДИСКУСИЈА О ОРГАНИЗАЦИЈИ НАУЧНОГ РАДА Проблем организације научног рада
• је друштвено питање — РЕКАО ЈЕ У СВОМ ПРЕДАВАЊУ ИНЖЕЊЕР СТЕВАН ДЕДИЈЕР
Инжењер Стеван Дедијер један је од иницијатора распламсавања живе дискусије о организацији научног рада код нас и у више наврата (писмено и усмено) изнео је своја схватања и предлоге за решавање овог проблема. Зато се његово синоћње предавање, које је у свечаној дворани Српоке академије наука одржао за чланове Удружења универзитетских наставника и вануниверзитетских научних радника очекивало са великим интересова-
њем; Међу“ бројним научним“ рад—
ницима који су испунили дворану Академије примећен је велики број старих познатих научних радника и академика.
За разљику од прошлог предавања које је на исту тему у истој дворани одржао проф. др Синиша Стан ковић, синоћ је дискусија била много живља. Видело се по белешкама неких дискутаната и бројкама које су наводили да су се за дискусију озбиљно припремали.
Предавач Стеван Дедијер најпре се осврнуо на досадашње резултате дискусије о организацији научног рада и истакао да постоје штетне тенденције код појединих научних радника да приговорима, као што су „дискусија је постављена на сувише уску основу“, „проблем је погрешно постављен“ и сличним, омаловаже ако не и онемогуће расправљања о овом битном и актуелном проблему од којег зависи даљи напредак наше науке,
Пошто је нагласио да се „главни смер дискусије већ сада концентрише на рашчишћавање основних појмова из организације нашег научног живота“ и да се сада „тражи пут да ова дискусија што пре почне да даје плод“, предавач је са задовољством констатовао да је упркос поменутим тенденцијама „данас проблем организације науке постао друштвено питање, које на првом месту решавају научници, а прати та са великим интересовањем читава наша јавност“.
Затим је инжењер Дедијер говорио о проблему односа универзитета и науке, привреде и науке и државе и науке. Говорећи о односу универзитета и науке, предавач је закључио; „Према томе,.. треба подузети озбиљне кораке да се научно-истраживачки рад на универзитету што више ојача, да тамо пренесемо све ово што је неопходно за развитак кадрова и што нема озбиљних разлога да буде на другом месту“,
стари Том Џоад.“ Очи су
на умируће дрвеће што
допирао.
како је то. Власници не
|
тисемитске кампање у СССР-у
ч, КЕ и земљама под његовим јармом,
Пошто је нагласио да ће деловање привреде на форму даљег развијања наше науке бити све веће, предавач је истакао да се у нашој земљи слобода научног стварања поштује у пуној мери и да је државна власт понекад одлазила у крајност у свом устручавању да се умеша и утиче на решавање неких проблема нашег научног живота.
На крају је инжењер Дедијер предложио да се образује једна комисија од претставника наше науч"нв јавности, државе и привреде и да јој се стави у задатак да на основу прикупљених података и анализе стања научне делатности у свим гранама наше науке изради нацрт дугорочног развитка науке у нашој земљи. Њен предлог био би уствари ,синтетизовано мишљење нашет научног јавног мнења кроз борбу мишљења и демократску дискусију“. Први дискутант био је проф. др Ђурђе Бошковић. Према његовом мишљењу „многе катедре на универзитету су готово мртве“ и потребно је интензивирати научни рад на њима. али не на штету научног рада у оквиру академија. Напротив, научни рад у академијама такође треба интензивирати и побољшати.
Затим се јавио за реч претседник Српске академије наука проф. др Александар Белић. Он је рекао да са жаљењем констатује да су и овога пута на адресу Српске академије наука пале крупне и непргавичне речи. „Ја их најенергичније одбијам и тврдим да Српска аказдемија наука није бирократска, није реакционарна установа“. Затим је проф. Бел говорио о успешном раду Академијиних института, о њиховој сарадњи са универзитетским институтчама и катедрама. Том приликом он је нагласио да је Академија вољна да прихвати сваку диокусију о њеним институтима и да било којој комисији стави на увид резултате свог рада. проф. др Сима Грозданић је на речи др Александра Белића да се сарадња Академије и универзитета очитује и у томе што 90—95 од сто научних радника запослених у Академиџи ради у исто време на универзитету, одговорио да то „управо и јесте трагедија универзитета", јер добар број тих научних радника не доприноси много одвијању науч нот рада на универзитету. Затим је проф. Грозданић оштро критиковао рад Генетичког института · Српске
јаке шашавости док су возили теретњаке. Сећам се једнога што је клепао стихове. Тим је убијао време." Погледао је кришом, да види да ли је Џоад заинтересован или запрепашћен. даљину пред собом, у дугу белу цесту што се лако таласала као благи вали тла.
„Као што рекох", продужи он, „навади се човек на којешта кад вози теретњак. А и мора. Та дође ти да полудиш док све седиш за воланом, а цеста ти измиче под точковима. Једном рек:о неки како ми теретни кочијаши стално једемо — стално, у свакој друмској крчми редом."
„Па изгледа да ви тамо живите", повлађивао је Џоад. ј
' „Оно јест да се заустављамо, али не да
једемо. Та једва Кад и осећам глад. Но ето, заситиш се вожње, гром и пакао, заситиш се. Крчма је једино место где можеш да“ се задржиш, а Кад већ свратиш мораш и да потрошиш нешто, И тако наручиш кафу и парче колача. Ипак мало оданеш." Жвакао је лагано своју
„Мора да је мучно“, ређено.
Возач баци брз поглед на њега, не потсмева ли му се.
„Богами није то мачји кашаљ", рекао је обазриво. „Изгледа лако, просто седиш за воланом и возиш својих осам, или можда десет, четрнаест часова. Али цеста те просто једе. Мораш' нешто да радиш. Неки певају а неки звижде, Компанија нам не дозвољава радио. Понеки понесу боцу, али њима брзо отсвира. Додао је још самодопадљиво: „Ја не пијем ни гутљај док не завршим." „Башт“ упита Џозд.
„Баш, Та треба човек нешто и да по-
стигне. Наумио сам да свршим курс дописне
Џоад је ћутао, гледао
а вртео језиком. рече МЏоад неод-
навели су Сержа Грусара да Управном одбору Националног комитета писаца упути резолуцију у којој ова организација устаје против прашкот процеса и антисемитске акције чехословачких власти. Серж Грусар је тражио да се та резолуција изнесе на пленарном састанку свих чланова Удружења. Информбировска управа Националног комитета писаца је то одбила захтевајући да се ствар најпре расправи у оквиру саме управе. Исто тако одбила је текст Грусарове резолуције да штампа у листу „Ле летр Франсез" чија једна страница при: пада Националном комитету писаца за његова службена саотиштења. Најзад, после двомесечног натезања и реписки између Сержа Грусара и Веркора, претседника Националног комитета писаца, управни одбор овог Удружења одбацио је Грусареву резолуцију, избегавши том приликом да сазове пленарни састанак својих чланова, Серж Грусар је истовремено свим члановима Удружења послао текст своје резолуције и замолио их да му писмено изнесу своја мишљења 0 томе,
Данашњи број недељно-књижевног листа „Фитаро литерер" објавио је писма одговоре које је Серж Грусар до сада примио од појединих чланова Националног комитета писаца. Међу 20 одговора чланова, већина се слаже са акцијом Сержа Грусара, а шесторица чија су имена напред наведена већ су изјавили своју спремност да одмах поднесу оставке на чланство у Националном комитету
академије и посебно његовог у-
правника проф. Бору Д. Милојевића. У дискусији су још учествовали наука инжеа-
секретар Српске академи!е проф. др Метар Јовановић
ЈЕ
Стеван Дедијер
њер Бабић и наставник на природно математичком _ факултету Владо Еидовић.
Пошто се за реч било јавило још неколико научних радника, претседавајући је предложио да се дискусиџа продужи на једном од идућих састанака Секције Удружења универзитетских (наставника и вануниверзитетаких научних радника. Синоћна дискусија и поред дијаметрално опречних схватања и исеључивости показала је да постоје озбиљни напори да се организација научног рада код нас што боље постави и да постоје и снате и могућности да се овај проблем у догледном времену позитивно и до краја реши,
А, С.
је у
школе. Да учим градњу машина, То је згодно. Треба само да проучиш неколико лаких Моад. „А шта је — имаш девојкуг“ ствари код куће. Размишљам о томе. Онда не бих више возио теретњаке. Онда бих упућивао друге да их возе."
Џоад извуче малу боцу вискија из џепа ' свог капута. „Јел, баш заиста не би гуцнуог" Глас му је позивао.
„Не, ни за бога, Ни да помиришем. Та не може човек да стално пије ракију. а да учи, као што сам ја наумио."
Џоад је отчепио боцу, потегао два журна гутљаја, поново је зачепио и вратио је у џеп, Оштар врео задах вискија испунио
писаца. Ево неколико извода Уз њихових одговора:
Жан Жак Бернар: и прила-
„Писмо чију вам коп МИ ле жем (реч је о писму уУпуће претседнику Националног комитета писаца Веркору) показаће вам да се звиста са вама слажем. Одобравам вашу резолуцију којом сте се лично обратили члановима Националног комитета писаца.
Жан Вални Бес:
„Допуслите најпре да вам честитам на храбрости са којом сте се супротставили једној нарочито трагичној акциси, Изгледало је да је она једном за свагда била ликвидирана херојским напорима покрета отпора... То значи да сам из свег срца са вама у борби коју сте предузели и у Којој ћу вас радо следити.“
Едмонд Флег:
„Упутио сам претседнику управног одбора оставку На чланство У Националном комитету писаца. Прављење разлике између антиционизма и антисемитизма који су У датом случају илузорни и варљиви, створило је Једну двосмисленост која и према моме и према вашем мишљењу води ка неограниченом антијеврефству. Несупротставити Се једном отвореном критиком значило би с моје стране дати овој погибељној тези прећутну сагласност.“ .
Рејмон Герен:
„Свакако се слажем са оваквом резолуцијом. Ма како да се држим по страни од сваког џавног живота, свакако ми је немогућно да 9 станем неосетљив према племени+тости вашег поступка. Захвалан сам на храброј иницијативи коју сте предузели.“
Шарл Вилдрак:
„Честитам вам на акцији коју сте предузели не само зато што она одговара једној побуни савести, већ исто тако што она доводи У шкрипац управни одбор Националног комитета писаца, Она тежи не само да одагна већ да распрши једну двосмисленост... Припадао сам редакционом одбору листа „Ле летр сррансез“ када је илегално излазио,
'а после ослобођења био сам члан
Националног комитета писаца. Отада сам изашао и нисам дао 0ставку на чланство у Националном комитету писаца само због успомена на заједничку борбу... Не мислим да су сва средства добра и да према оној изреци: „Циљ оправдава". Има просто средства коља 0бешчашћују циљ а пре свега саму ствар. Одмах ћу упутити Веркору образложење оставке на чланство у Националном комитету писаца.“
Луј Мартен Шофије:
„Не можемо остати ни индиферентни ни неми пред манифестацијом једног рђаво прерушеног антисемитизма или гнтиционизма који се појавио на процесу у Прагу.
Нисам упознат са резолуцијом кКоју сте упутили управном одбору Националног комитета писаца, нити сам разговарао, нити сам у преписци са Веркором, као и са одбијањем са њихове стране... Показујући да је свака слободна странка убудуће онемогућена, то одбијање ме је навело да се пову-
' чем из управног одбора. Уместо да
буде чувар повеље, управни одбор де гази. Такву противуречност ја не могу да одобравам. Истом поштом писао сам Веркору ми саопштио му да нећу тражити обнављање мога мандата који истиче ових дана, и рекао сам му са још већом оштрином зашто нећу више да тамо будем члан.“
Франсис Амбриер:
„Да сам на време примио ваше писмо од 9 фебруара, ја бих вам одмах дао моју пуну сагласносл са вашом _ резолуцијом _ предлажући две или три ситне измене... Заиста, у томе Удружењу нема више места за оне међу којима се ја налазим, који никада нису били нити ће бити подређени једној партији, ма каква она била, а још мање чедној отаџбини, него што је то срранцуска. Данас шаљем своју 0ставку Веркору.“
Леон Лемоние:
„У сваком случају сматрам да сте у потпуном праву. Национални комитет писаца треба да се чува сваке антисемитске акције.“
М. ВИТОРОВИЋ
ДАНАС СЕ ОТВАРА ИЗЛОЖБА РАДОВА ЗОРАНА ПЕТРОВИЋА
У суботу, 28 фебруара у 19 часова, у просторијама Галерије УЛУС-а (Теразије 2) отвара Зоран Петровић своју прву самосталну изложбу слика. Он ће изложити 45 радова, уља и пастела насталих у току 1951 и 1952 године. То су претежно мртве природе и пејсажи. Последњи његови радови су банатски ентеријери из његовог родног места Сакула.
је одељак.
предујем. главу."
п
разеру."
АИ ДУЗУРЕ
1
#
пининанинннвинениненноннне
: :
пинениннннананннвневнннни
оевеовивнвоснововевевновенвоне
пи
ЗА
Субота, 28 фебруар 1953
ЗАК
УЛ Ју
КЕ
Шта су то силиконм ц ка“ жва им је употреба7
Шта се постиже брижетцрањем угљаг
На који начин се образују нове речи у језику7т
Шта су то имтстинкти, шта су навике а шта интелектуално понашање и какву: улогу играјиг :
пенененевевинннне
РРА
болан
Силикони су једна врста хеми-: ских продуката из области пла: стичних маса. У њихов састав: улази елемент силициум, од: чега им и име долази. Сили: кони се могу добити у разли.: читом стању: течни. полутеч-: ни густи као мед или чврст) као стакло. Од њих се произв де различити лакови, матери: јал за изолацију, силиконска: уља, различите пластике, си-: ликонски каучук итд. Ппроизво: ди од силикона имају велику; практичну примену.
...
Израдом брикета, који се пра-: ви у виду цигала (опека) за ин: дустрију и јајастог облика за: домаћу употребу, добија се го-: риво веће калоричне моћи. У-: гаљ се за брикетирање ситни: и суши у специјалним уређа-: јима за сушење, а затим под: притиском од 1300 атмосфера: израђују се бСрикети, који сидрже 4.500 калорија по килограму. При брикетирању не: додаје се никакво везивно средство, пошто кад такво сред ство служе хемиска једињења која угаљ садржи. Због тога се и млађи угљеви боље брикетирају него зрелији — старији угљеви. За брикетирање код каменог угља потребно је додавати смеле, која ће служити као везивно средство,
...
Нове речи у једиом језику се или позајмљују из неког другог језика или се образују из властитих елемената датог језика или по Узору на неки други језик. Позајмљене речи сфично примају облике и мењају се по правилима језика; који их је позајмио, – папри-: мер: марширати (од татгећегх), : цивилизација (од стушзаноп)и: сл. деловањем гласовних зако-: на онога језика који је узео; позајмицу па позајмљене речи: и њиховом дугом употребом те; речи временом постају своји-: на језика у који су ушле као: позајмица и тешко их је раз-: ликовати од речи које су У: њему настале као — папример : код нас речи погача, катшика, ; сокак, орман, диван и многе; друге које су страног порекла, ; али су постале својина нашег: јазика. Нове речи могу се гра:; дити и из властитих елемената :
једног језика помоћу спајања: већ познате основе са постоје- : ћим суфиксима (наставцима за;
грађење речи), тако да је У: њима нова саме веза, а елемен: ти за њу пећ постоје у језику.: На пример: учитељ, старатељ;
па према њима и снима-тељ,: гради-тељ; или бојиште, ле-:; жиште, стрњиште, па према:
њима и радилиште, градили- :
ште, тркалиште, итралиште и: сл. Даље се речи могу градити; у облику сложеница као: чан-: колиз голобрад,шаролик и И најзад по узору на иностра“ не речи, али из властитих језичких елемената, као: колодвор (према немачком Бапћођ итд.
......
...
Инстинкти, навике, интелект су појаве везане за формирање психичког живота органи.
зама. Оне се појављују — код животиња и код човека, Инстинкти су сложене радње које
су наследне. врло постојане и настале путем природног одабирања. Например: пчела гради своје саће, птице гнезда, села се, на основу наслеђених :; инстинката. О разуму и некој; његовој улози код ових радњи: не може" бити ни речи, јер се: оне обављају и онда када су: потпуно бесмислене, Тако ће: неке птице продужити да леже: на гнезду са јајима и онда када јаје извадимо из гнезда | ставимо га негде вап али У: близини да може да га види;; пчеле ће пунити ћелије саћа: медом и затворитџ их и онда: када су ћелије на дну пробуше: не и мед исцури. Док инстичкте животиња наслеђује, навике стиче у току живота индиви“ дуалним искуством, а наслеђу“ ју се само способности за изЗградњу навика, за обучавање. »Дресирање»" животиња и није ништа друго него стицање: навика путем дугог понавља“: ња одређене радње. Навике су: прилагодљивије, могу да се из-: мене, елестичније су, разуме: се ограничено. Зато су извике: савршенији облик прилагођа- ;
вања организма него што СУ: инстинкти. „разумно“, инте- : лектуално понашање — срећемо;
тек код виших животиња, КОД човеколиких мајмуна, али И код њих су могућности развиЈања ових ограничене.
ли а њива
„Велико си то смислио“, рече
„Имам, дабоме. Али иначе хоћу да наЂаволски сам
дуго тренирао
6 Виски као да је раскравио Шоада. Савио је себи нову цигарету и запалио је. „Немам више богзна колко далеко", рекао је.
Возач је брзо наставио: „Не треба мени ракија", вели. „Све време тренирам памет. Пошао сам кроз такав курс пре једно две године" Лупио је десном руком по волану. „Рецимо, прођем на цести поред некога. Погледам га, а кад га обиђем трудим се да се сетим свега у вези с њим, и одела и ципела и шешира, и како је ишао и можда колико је висок и колико тежак и има ли неке белеге. Умем ја то врло добро. Могу заиста да направим читаву слику у својој глави. Понекад помишљам да бих могао да свршзтим курс па да будем стручњак за отиске прстију. Ти би се зачудио колико све ствари човек може да памти."
Моад потеже брз гутљај из своје боце. Повукао је последњи дим из иструњене цигарете, па је жуљевитим палцем и кажипрстом стиснуо зажарени крај. Згњечио је пикавац да је постао каша, а онда га протурио кроз прозор и пустио да га ветар однесе 6 његових прстију. Велики обручи реско су
и на плочнику. Тамне мирне очи ве постале су одједном потсмешљиве док је онако гледао у цесту. Возач је ишчекивао и зиркао узнемирено у њега. Најзад се дуга горња усна МЏоадова·искези над 37“. бима, и он се закикота тихо, и труди су МУ' се тресле од кикотања. „Требало ти је 32иста ђаволски дуго док си дошао на то, бу-
Џо-
(Наставиће се)
сл