Борба, 16. 03. 1968., стр. 8
БОРБА — СТРАНА | СУБОТА. 16. МАРТ 1968,
КУДТУРНИ ЖИВОТ
Вечерас финале фестивала „Загреб 68“
На финалној вечери фестивала „Загреб 68“, вечерас ће бити изведено 12 композиција одабраних током прве две вечери, Биће изведене композиције „Знам, знам (композитор Ивица Крајач), „Реци“ (Перо Готовац), „Само ти“ (Марија Радић), „Буди таква какву те же“ лим“ (Звонко Шпишић), „Лијепо ми је кад сам с тобом (Марио Кинел), „Није ли чудо то“ (Алфи Кабиљо), „Немој рећи збогом“ (Алфонс Вучер), „Не желим живот са-
#
позоРИШТЕ За пеш дана – пеш премијера
__А ПОСЛЕ ·" УКЊИЖЕВНИХ ____НОВИНА«...
Разгобор с Едуардом Илеом, председником Фонда за
њат“ (Хрвоје Хегедушић), „Ако ми требаш“ (Стјепан Михаљинец), „Живот то смо ми“ (Здравко Корбар), „Камо води све то“ (И. Крајач) и „Суботње вече“ (3. Штпишић). Телевизија ће преносити цео ток финалне
вечери.
Поклон амбасадору Совјетског Савеза
Директори издавачких предузећа „Просвете“ и „Рада“, Антоније Исаковић и др Никола Лалић, посетили су јуче Ивана Бенедиктова, амбасадора Совјетског Савеза У Југославији и предали му првих десет књига 'Толстојевих сабраних дела која управо излазе из штампе.
Захваљујући на поклону Иван Бенедиктов је рекао да овај значајан подухват југословенских издавача сведочи о њиховом својеврсном интересовању за совјетску литературу. Он је напоменуо да се и у Совјетском · Савезу преводе југословенски писци, да ускоро излазе из штампе
' сабрана дела Ива Андрића и Милоша Црњанског, да су
дела многих других југословенских писаца међу којима Крлежина, Исаковићева, Ћопићева, Давичова и дела Михаила Лалића и Десанке Максимовић објављена у великим тиражима на неколико совјетских језика.
Додељене награде за плакат
На конкурсу за израду политичког, идејног и репрезентативног плаката ГК ССРН Београда учествовало је 56 аутора са 274 рада, на 13 тема.
Жири у саставу Пеђа Милосављевић, Миодраг Протић, Саша Живковић, Бошко Карановић, Миодраг ВујачићМирски, Богољуб Старчевић и Миша Радојевић донео је одлуку да се додели прва награда у висини од 150.000 старих динара следећим ауторима:
За плакат „1. мај“ групи аутора Богданка Познановић, Коља Давичо и Цвета Давичо; за плакат „Дан младости“ аутор Зоран Јокић; за плакат „Реизборност директора“ равноправо деле 1 награду аутори Александар Даскаловић и Боле Милорадовић; за плакат привредна реформа“ аутор Божидар Џмерковић; за плакат „150-тодишњица _ рођења Карла Маркса“ група аутора Богданка Познановић, Коља Давичо и Цвета Давичо; за плакат „25-тодишњица битке на Неретви и Сутјесци“ аутор Боле Милорадовић; за плакат „Роштиљијада“ аутор Милан Мартиновић; за плакат „Беотрадско пролеће“, аутор Боле Милорадовић; за плакат „Елементарна култура“ аутор Пајванчић Александар; за плакат „Скадарлијске вечери“ аутор Мартиновић Милан; за плакат „Југословенске хорске свечаности“ награђен је аутор чији је рад стигао под шифром „Тврђава“.
„Чкаља — весељак наших страна“
Сарадник „Борбе“, позоришни редитељ и публициста из Београда, Ђорђе Ђурђевић, написао је књигу о животу и раду најпопуларнијег југословенског комичара Миодрага Петровића-Чкаље. У издању новог београдског издавача „Слободе“, књига излази из штампе 1. маја ове године, на око 170 страна, илустрована фотографијама и факсимилима.
Књига „Чкаља — весељак наших страна“ првен-
ствено је намењена широком кругу читалаца који ће моћи непосредније да се упознају са животом и глумачким развојем овог истакнутог комичара. ·___На питање шта га је навело да приступи раду на таквој књизи аутор је одговорио да је био мотивисан изузетном способношћу Миодрага Петровића-Чкаље да публици широм земље дарује смех као једну од насушних људских потреба. ·
Књига се штампа ћирилицом и латиницом.
Вилијам Пауел, писац сценарија „Бонанце“ убијен
У свом стану у Холивуду нађен је мртав 43-тодишњи Вилијам Пауел млађи, аутор телевизијских сценарија, и јединац син глумца Вилијама Пауела. Смрт је наступила год убода ножем.
Пауел је био аутор сценарија низа телевизијских емисија и серијских тв-филмова, међу којима и „Бонанце“. '
Пре неколико дана на седници Управног одбора Фонда за унапређивање културних делатности СР Србије покренуто је питање досадашњер начина финансирања часописа. „Ми по инерцији сваке године без обавеза са њихове стра не (сем да излазе) дајемо исту суму новца“, речено је на тој седници! Као први корак у мењању тор помало монотоног шачина финансирања упућено је писмо „Књижевним новина-
тражи објашњење редакције о даљим пропрамским смерницама листа, о новом саставу редакције, грамској политици.
— Да ли ћете сличне за хтеве, слична писма упутити и осталим часописима који Се такође годинама на лазе на вашим јаслама и од њих тражити неке уговорне обавезе — упитали смо Едуарда Илеа, директо ра Фонда за унапређивање културних делатности.
— Треба правити разлику између ситуације око „Књисевних новина“ и осталих часописа, али је си-« турно да ћемо тражити измене и у неким елементима финансирања осталих часописа. То неће ићи лако, јер смо још прошле годи-
не у мају месецу дотели одлуку 0 нухоности учешћа издавача на
ших књижеввих часописа („Књижевност“, „Дело“, „Савременик“) у најмањем износу од 40 одсто стварих трошкова. Ако овоме додамо да ће сума од око 200 милиона старих динара намењена часописима оста« ти иста као и прошле године, као и да се Управни одбор Фотда сагласио са по кретањем једног омладинскот ревијалногт листа „Про говор“ као и за учешће у финансирању филмског ча сописа за омладину под на
ма“, у коме се као услов |
о про-
Едуард Иле
зивом „Е“, онда смо сигурни да се нешто у том несрећном финансирању мора мењати. Поред овог ми смо спремшти да размотри мо и три веома озбиљне иницијативе за покретање нових листова и часописа.
—_Али са ТИМ смањењем од 40 одсто очигледно је да је неко у мањку; да издавачи губег Шта, ако издавачи кажу „не“7
—Издавачи би у ствари требало само да се одрекну наплате оперативних – трошкова око часописа и ми ћемо покушати да их у то убедимо у јавном договору“ Ако на то не пристану има ћемо јасну слику да су се издавачи јавно одрекли јед не своје културне мисије којом се на пример на сајмовима књига иу неким лрупим ситуацијама веома диче,
— Да ли овај потез не крије у себи основни МОтив —+>да се Фонд за унапређивање културних де-
унапређиђање културне дедашноспш СР Србије
латности Србије на тај начин дебалансира7
— Не. Има ту неколико мотива. Један је на пример да се на тај начин ослободе средства и за покретање нових иницијатива. По чему бисмо једним те истим часописима давали стално уста средства без увида У њихове резултате. А постоји и нешто друго: да се нај зад успоставе досад нереше ни самоуправни односи, да најзад бригу око издавања часописа и редакција преу зму и њихови издавачи. Јер. односи редакција часо писа и издавачких кућа досад ни статутарно ни самоуправно нису регулисани. — Значи суштина тих ва плих уговора треба да буде у правном и материјлном решавању односа између часописа и издавачиих пре дузећа2 , |
— Постоји при Фонду једна стручна комисија која ради и на изради критерија за Финансирање часописа. Сматра се ла би те критерије требало на пример да усвоји и Скупштина у скло пу дискусија о финансирању културе.
— Ко су чланови те коми сије2
— Александар Ацковић, Божидар Перковић, Милош Стамболић, Милосав Мирковић и Трива Инђић. Само још једну напомену: тви ови наши подухвати, садаш њи и будуће не значе да неко хоће нешто да укине, већ напротив желимо да де могућимо динамичније деловање часописа уз успостављање нормалних само управних односа. кл
С. СТАНИЋ
Пређирање у сарајеђским позоришшима
раме иза кулиса
Велики број остађки у Народном п Малом позоришту
(Сарајево, 15. марта) — Пажњу сарајевске јавности У последње време привлаче драме изван сцене Народног и Малог позоришта које по свом интензитету, чини се,
Премијера у Тишограду
Само песма, музика п пуцњафба
„Зулумћар“ Св. Ћоровића — најлошија представа сезоне
Мандића. Епизода осмишљена, глумачки увјерљиво прављена и једино вриједна
Било би боље да се више пише о стављању „Зулумћара“ на репертоар него о самој овој драми.
Изгледа да Титоградско народно позориште тражи излаз у кичу, севдаху, фолклору, јефтиној забави и комадима који су имали своје вријеме и своје гледаоце, али не и своје стварне вриједности драмске и литерарне.
Постављање Ћоровићевог „Зулумћара“ још једном нас увјерава да криза овог позоришта траје и постаје све јаснија па и безнадежнија. Шта се ту може када је ово позориште буквално схватило своју улогу у новом начину финансирања културе и културних институција и кренуло у вашарску зараду динара притом запостављајући све своје функције и обавезе изузев једне а то је: забавити публику и обавезно напунити салу.
То ће успјети са оваквим „Зулумћаром“ којег смо видјели на титоградско сцени. Од Ћоровићевог „Зулумћара“ комедије у три чина са пјесмом и музиком у редитељској поставци Николе Вавића остала је само: пјесма, музика и пуцњава. Значи све у свему, остао је један сценски каламбур са наглашеним лажним дертом, лажним феудалним севдахом прекројеним и помијешаним од карловачких и врањанских пјесама до Шантићеве. „Емине“. Тако смо добили ревију лоше пјеваних севдалинки гдје је Ћоровићев текст служио и послужио само као везно ткиво од пјесме до пјесме.
Од стварног Ћоровићевог Селим-бега и његовог бијеса, дерта и мучења између лијепе, лукаве и опаке Емине и жеље да се не покори макар и таквим очима, није остало ништа, сем елементарне снаге и појаве Бора Беговића који је и тако осакаћеном лику успијевао да на моменте улије по коју капљу истинског бола.
Емина Радмиле Китановић, то је дје-
: нашег данашњег шеталишта, И етна ДО те мјере да ни илузија, не-
ећно одабране одјеће, није могла да нас је разувјери. Поред Бора Беговића може ти издвојити једино још Заптија Вељка
пажње.
ској сцени.
Сценографија, иначе доброг сценографа Велибора Радоњића, сладуњава до те мјере да прелази у очигледни неукус. Послије оваквог . једина констатација може да буде: ово је веома лоша, заправо најлошија представа коју смо видјели ове сезоне на титоград-
Радмила Китаповић као Емина и Бравимир Вуковић као Мафер-ага, У „Зулумћару“ на сцени титоградског Народног позоришта, Вавићевог „Зулумћара“
Јеврем БРКОВИЋ.
не уступају онима које се из вечери у вече приказују на сценама ове две позоришне куће.
Опера и Балет Народног позоришта суочени су ових дана са 11 отказа својих чла нова од којих су неки, истина, дати само условно. Уколико се оставке спроведу у дело на храју сезоне, најте же ће бити погођен оркестар из кога одлазе осморица музичара, међу којима и неколико изузетно добрих. Раз лози њиховог одласка су ни ски лични дохоци и немоћ позоришта да им набави станове. Примера ради: један од оних који су најави ли одлазак, са 110 хиљада старих динара најбоље — је плаћен члан оркестра. Десетак хиљада динара мање од њега има и већ позната со листкиња _ опере — Радмила Смиљанић која је из истог разлога најавила прелазак у Београд уколико се њена при мања не повећају сразмерно с њеном ·репутацијом перспективне уметнице.
— Могли бисмо набавити добре музичаре за наш оркестар, каже директор Опере Тихомир Мирић. Али, недостатак станова нам је непре мостива препрека. У неугод ној ситуацији наћи ће се и балетски ансамбл, али не зато што га напуштају два почетника, већ што и иначе 0-
скудева у балетским уметни |
цима, јер нам је из тог ансамбла у последње две године више чланова одлазило него што је долазило. Међутим, одласци музичара и балетских уметника у добро плаћену „печалбу“ у с иностранство, није само наш већ и југословенски проблем. С друте стране, пак, дешава се да нам се управо из тих земаља у које наши људи одлазе нуде балетски уметници који траже _ озбиљан уметнички рад.
— Затражили смо да нам се за ову годину повећа дотација за 30 до 35 одсто, ре Као нам је директор Народог позоришта Влајко Убавић. Не могу да будем пророк и кажем да ли ће наш захтев бити и усвојен, али судећи по разумевању које су надлежни показали за наше невоље може се очекивати повољан исход.
У Малом позоришту, где такође пљуште оставке, (углавном На чланство у Умет ничком савету) неспоразуми су принципијелне природе. Колектив се поделио после недавне званичне премијере — фарсе Мирка Ковача „Осипате се полако ваша ви-
сости“ која је, као што смо већ објавили, На захтев директора Салиха Топића, забрањена за приказивање 0младини, али је велико питање да ли ће уопште доживети репризу.
Кад се гласало 0 овом комаду за који се сада зарди да је пун вулгарних израза, у Уметничком савету само се један члан успротивио његовом постављању на сцену. То је био доцнији тумач главне улоге у овом комаду Звонко Зрнчић (који је такође ових дана поднео оставку на члан ство у Уметничком _ савету), сада један од оних који најенергичније осуђују одлуку о забрани сматрајући да је она донесена доцкан — пошто је у представу уложен труд и материјална средства. Један од незадовољника који пребацује недоследност Уметничком савету је и реди тељ представе Радослав Дорић који је после забране поднео отказ сматрајући да је требало омогућити широј публици да својим доласком или недолаоском.на извођење
овот комада изрази суд 0 њему. На примедбе о недослед-
кости директср Салих Топић одговара да није могао формирати коначан суд о Ковачевој фарси док није видео представу и реаговање с публике. 4 Слободан ПОПОВИЋ
Трећи том Речника "српскохрватског језика — у септембру У издавачком. предузећу Матице српске у Новом Са ду саопштено је да ће тре ћи том Речника српскохрватског књижевног језика изаћи из штампе у септем бру ове године. Тиме ће би ти завршена половина ра да на речнику, који су за једнички покренули Матица српска у Новом Саду и Матица хрватска У Загре бу. Ово значајно дело, у чи
Чак и за ово доба године, по правилу најбогатије пре мијерама и гостовањима, протекла недеља била је изузетно оптерећена позоришним догађајима. У понеде љак и уторак Македонски народни театар из Скопља приказао је у сали Народног позоришта две предста ве са свог репертоара. У среду је Југословенско драм ско позориште извело прву представу де Мисеове драме „Не играј се с љубављу“. У четвртак је скопско Позориште албанске и турске драме гостовало са „Су пружницима“ Мухарема Ће не,'а синоћ је Народно позориште из Приштине при казало „Ервехеју“ Ахмета Ћирезија. За пет дана пет премијера, то је заиста својеврстан рекорд планера београдског репертоара. Размотримо овом приликом прве три од пет изведених представа.
„Македонска крвава свадба“ од Војдана Чернодринског написана је 1900. годи не и по свим обележјима припада романтичном наци оналном репертоару. Тема је турски зулум над сеоским становништвом Македоније. Фабула је одговарајућа: Спасе овчар и Цвета се воле, али на Цвету баца око Осман-бег. Он ће уграбити Цвету коју ће — после много перипетија и Цве тиних патњи уз татли баклаву у беговом харему њен отац, брат и Спасе ипак ослободити. Доћи ће и до свадбе коју смо гледали у пуном фолклорном проти цању са бубњевима и пуца њем, али ће свадба крваво да се заврши: Осман-бег ће да упадне са својим гавази ма и убиће Цвету у лепој ношњи македонске младе. Препуна сала Народног позоришта поздравила је извођење ове драме овација-
Ласло Таби: „Развод на мађарски начин“, Александар Поповић: „Развојни пут Боре Шнајдера“, премијере у Српском народном позоришту у Но вом Саду.
„Развод на мађарски начин“, је још једна коме-
Као
ма какве се заиста ретко ч позоришту. И ње вече, на извођењу „Вртлога“, драме познатог македонског писца Колета Чашула, дворана није била пуна као претходне ве чери, мада се не може рећи да присутна публика није топло поздравила и ово извођење. „Вртлог“ је драма затвореника кога иследник ставља на моралне муке са намером да створи па да ка сније уништи легенду против које полиција не може да се бори, Чашуле је у 9квиру овог, помало конвенционалног односа, успео да напипа једну врло интересантну тему. Он доводи затвореника у ситуацију да бира између две алтернативе: или ће затвореник пристати на лаж о својим мукама и држању, коју је про ширио иследник и коју је народ прихватио, па ће тако сачувати легенду која је за покрет од великог мобилизаторског значаја, _ или ће признати друговима лаж, па ће се тако лишити незаслуженог мученичког 0реола лишавајући истовремено и покрет једне велике и светле легенде. Доводећи јунака до саме границе ове интересантне дилеме, Чашуле је, нажалост, пропустио да дилему разради. У финалу његове драме, покрет се сам лишава лажне легенде показујући тако сво ју снагу, а затвореник тек тад постаје мученик јер ће погинути од руку својих са бораца, херојски задовољан што је покрет имао довољно снаге да се обрачуна са иследниковим махинацијама. „Вртлог“, тако, садржи једну интересантну замисао преко које се сувише лако и прерано у драми прешло.
После више година Јован Путник се вратио београдским позорницама режијом
дија о брачној досади, овота пута у миљеу пештанске „социјалистичке малограђанштине“. Ко од овог комада, међутим, очекује са тиру, нека напусти наду. „Развод на мађарски начин“ је узоран примерак из богате пештанске фељтон-
без
__редпишеља
„Развојни пут Боре Шнај дера“, бриљантан текст неслућених сценских могућно сти упропашћен је режијом (Здравко Шотра) до те мере да то већ представља прави подвиг. Било је заиста жалосно гледати ову представу у којој се није поштовало ни прво правило глумачког понашања: да текст буде разговетно гово
рен. У једној дезорганизованој режији, глумци су се дирљиво спасавали: у оквиру својих манира (Ђорђе Јелисић), у брију свог сценског искуства (Тихомир Плескоњић и Петар Петковић) или у изразитом
смислу карактерне комике (Мирјана Бањац и Драгица Синовчић),
драме „Не играј се б љубављу“ Алфреда де Мисеа, Редитељ несумњиве маште и инвенције потврдио је и овог пута све своје квалитете на тексту који је било из више разлога тешкб извести данас код нас. Да поменемо само неке од тих разлога. Конверзациона дра ма има код нас неупоредиво слабију традицију него у Француској. Сам Мисе је рекао да је драма за њега разбибрига и да је прави на тај начин што „каракте ре повеже блиставим дија-
'логом“. Упркос врло доброт |
превода Данила Киша, сигурно је да драма не може да буде на нашем језику блистава као у оригиналу, Затим, чини се да је изабрано најлепше време за. приказивање нежних и романтичних емоција у углачаној форми, пошто искуства из последњих година по казују да публика има мно го више интереса за живот | не чињенице и мисли, Са || укусом и. мером _ урађена, | заиста дотерана, представа је деловала некако платон ски, стерилисано, без бакте | | рија правих емсција и миљ | сли, у првом делу, а лармо-~ | ајантно и далеко од наших осећања када се мала Розета удави у бунару. Неправедни би били, међутим, ако не бисмо поменули врло лепо и не нападно стилизовану глуму Дубравке Перић, а и комичне валере, који су можда изван стила :|_ представе али су ефектни, | Петра Словенског, Рахелв Ферари, Јоже Рутића и Мо риса Левија, као и сналаж“ љивост Мише Јанкетића у главној улози. Највећа вред ност ове представе ипак је њен визуелни изглед, декор, костими и маска Душа на Ристића. у
Слободан СЕЛЕНИЋ
Дубравка. Перић, Михајло Јанкетић и Петар Словенски у „Не играј се љубављу“
Голицање проблема |
ске традиције лаког смеха који је одувек био иманентан опортунистичком мире“ њу са постојећим редом ствари.
Писана по опробаним пра вилима жанра, ова козерија о апатичним супружницима, непретенциозно режи рана (Михаљ Вираг), спрет но је голицала новосадску публику. Ко од позоришта не тражи више од лаке забаве, нека ужива: у лакозапаљивој комици „спорог копчања“ Радета Којадиновића, шармантној игри Ре нате Улмански и, надасве, У нушићевски урнебесној сподоби таште у креацији Добриле Шрокице. За смех су још били задужени: Дра гослав Јанковић, Ксенија Мартинов, Федор Тапавич“ ки и Михаило Милићевић.
Овај комад, који свакако не репрезентује савремену мађарску комедију, играв је у рогобатном преводу Ивана Ивањија. У :
Петар ПОПОВИЋ
Утврђен програм гостовања „Атељеа 212“ у Њујорку
(Од сталног допмснаика „Борбе“)
(Њујорк, 15. марта) — „Ми слим“ да је наш уговор с „Атељеом 212“ управо оно што треба да је културна размена с иностранством. у. верен сам да ће то потврдити и њујоршка публика: да
јој су изради ангажовани уче бити задовољна гостова-
МНОТИ наши истакнути,
њем југословенског театра и
лингвисти професори У- | реговом интерпретацијом кла
ниверзитета и други са радници, имаће _ УКуПно шест томова.
ли томови излазиће
штампе сваке године у а!
тембру“
Преоста | лександа из |ки уметник и његов комад
сичне и савремене драме. Ар Поповић је вели-
„Развојни пут Боре Шнајдера“ имаће успеха. За амери-
чку публику биће не мање интересантно да види како ће Мира Траиловић да нам представи нашег класика Ју џина О'Нила с „Ко се боји Вирџиније Вулф“. . .“
Овим речима пропратио је потпредседник њујоршког Линколн-центра Скајлер Че-
пин у прошли четвртак, пре ма датуму објављивања руб рике потписивање уговора којим је „Атеље 212“ ангажован да у јуну и јулу учествује на Фестивалу Линколинцентра 1968. Чланови позоришта крећу на пут авионом „Луфтханзе“ 22. јуна, Београдски ансамбл даће
укупно 24 представе за ТРИ“ недеље, и, поред поменутих комада, представиће се још с „Краљем Ибијем“ Алфре“ да Шарија и двема једночић кама „Картотеком“ и „Спро“ вођењем“ пољских писаца РУ жевича и Дроздовског. ·
Директор „Атељеа“ _ Мира Траиловић, која је боравије у Њујорку поводом перфе:“ туирања гостовања, каже А су домаћини били врло замћ тересовани да на својој сне; ни доживе Јуџина О'Нила > југословенској интерпретаци' ји као и да први пут своју публику упознају с једни авангардним југословенским
делом. | д ДМ