Борба, 01. 06. 1969., стр. 39

ДРУГИ УГАО

арина .ће — кажу информације из савезних органа бити овлашћена да контролише и да ли је увоз неке робе у складу са прописима што сачињавају спољнотрговински режим. Имаће право и обавезу не само да одмери прописану дажбину већ и да испита да ли је за увоз неке робе добијена дозвола, ако је таква дозвола потребна. Моћи ће да завири у фабрику и провери да ли су неке сировине или делови за уграђивање што се увозе с повластицама ради извоза или нечег дру гог, доиста тамо искоришћени или су увезени ради препродаје на „си вој берзи“, како се у жаргону при вредника назива распрострањена препродаја „права“ на увоз. Одавде је бар једноставно закључити шта царина није имала право да ради и шта није радила. Ко је онда то радио О томе би нешто више могли да кажу експерти који на крају године своде билансе увоза и никако ни себи ни другима не умеју да објасне откуд у земљи има много више неких увозних роба него што то, бар математички, произлази из увозног режима. То је онај део ле деног брега што вири изнад воде; шта је испод може се само натађЂати по аферама које ту и тамо букну али се сврше без објашњења. Тако је прошле године с дневног реда расправе једног смупштинског одбора, с мистериозним 06 јашњењем да је по среди језички

неспоразум и да је даље трагање незгодно, скинут случај увоза пре дива под фирмом конца. Директор Једне наше велике фабрике, ту недавно на скупу привредника, бранећи се од приговора да је роба његове фабрике добила изузетну заштиту, каже: „Колико нас је год овде знамо да је увоз од тада много већи него што је био.“ Ситуација је оваква: држава ли ферује неке спољнотрговинске про писе али се нико не би смео кладити да ће бити извршени баштако као што пише. Оно мало људи из савезних инспекција могу да провере тек понешто, а царину занима само тарифа. За такве ситу-

ације свет обично каже да лева.

рука не зна шта ради десна.

Може се, наравно, рећи да живот коригује круте и неподесне РК, ДК, ГДК итд. прописе. Али у организованој људској заједници лоши се прописи мењају тако да промена важи за сваког, а не само за оног ко их игнорише.

Предности

Р адиоиндустрији Загреб и Радио-Скопљу није потребан

још један арбитар, поготово не новински, у конфликту око одлуке Скопљанаца да набаве предајник у Швајцарској уместо у За

Шта је царина имала право да ради а није Ра“ дила2 Ко је онда то р0дио7 гребу где су досад куповали. Ко ће шта од кога узети требало би да је ствар оних што продају и купују.

ма конфликт скреће поново пажњу на то колико је олако донета одлука да се из наших закона, а и из праксе, избаци јавна лицитација Као обавезан начин уласка у крупне инвестиционе по“ слове и набавке. На то нису обавезни чак ни држава — федерација, република, комуна — а ни делатности којима смо скинули придев „јавне службе“ иако се и данас финансирају као и држава (обавезном _ радио-претплатом, на пример). Парадоксално је да један град, на пример, може новац својих пореских обвезника трошити „непосредном погодбом“ поверава“ јући крупне послове коме хоће: то је моћно средство фаворизовања „својих“ предузећа, а може бити извор других недаћа. Ни мање-више отворено корупционашки режими не дозвољавају да железница, на пример, купује прагове без јавног надметања.

Узгред, постоји обавеза да се и радно место неквалификованог ч0 века попуни јавним надметањем које се назива конкурсом.

Теми којом се овде бавимо ваља додати вест из прошле недеље да је пропао покушај Удружења банака Југославије да се међусобно информишу о већ одобреним зајмовима за инвестиционе пројек

Изгледа умесније · прво сређиватц оно где смо иза.

предностима,

ругих, а онда трагати за

ЛЕВА Н ДЕСНА РУКА _

те. То је, рекле су у одговорима многе банке, наша и пословна тај-

| на предузећа.

Јуче је у Охриду завршен на-

_Учни скуп југословенских економи ста где је прочитано више веома

занимљивих реферата у којима се између осталог расправља о планирању у нас. Речено је да у том погледу имамо низ предности јер наш: систем комбинује преимућства тржишне економије и планирања које омогућује и олакшава дру штвено власништво над средствима за производњу. У неким рефератима изложена је импресивна слика система информација, укљу чујући и информације о инвестиционим намерама, који треба да пружи непосредном произвођачу ослонац за одлуке окренуте будућ ности и који је услов да те наше предности дођу до изражаја.

Начин на који се у нас могу вршити крупне набавке и чињеница да већ одобрени зајмови за инвестиције могу бити третирани као пословна тајна, говоре с друге стра не да непосредни произвођач није информисан ни о томе ко шта хоће да купи или у шта је уложио новац, а камоли у шта мисли да улаже.

. Изгледа умесније прво сређивати оно где смо иза других, а онда трагати за предностима.

Драгиша БОШКОВИЋ

ЗАЧЕЉА

БРУСКА „ПРЕДСЕДНИЧКА ТРКА“

Брус је после пеш 1лаасања, међу послаедњима у Јутосаађији, изабрао

Када смо дошли у Брус рекли су нам да у политичком животу ове општине, крај Копаоника, има доста елемената за сатирични новински прилог. Говорили су: „Ми смо последња општина у Југославији која је, после пет гласања, најзад до-

била председника“.

Новинари који су се нашли у Брусу тврдили су да још има општина које нису изабрале председника. На пример, Ајдовшчина у Словенији. Међутим, свуда је упорно наглашавано да је Брус, ипак, последњи! А како се реч — последњи превише наглашава, она може мање пажљивом слушаоцу да за-

звучи и као први.

У групи стотинак грађана,

који су испред дворане преко

звучника пратили ток седнице Општинске скупштине, један човек је констатовао: „Ми последњи бирамо председника, о нама ће расправљати Централни комитет Савеза комуниста Србије

и Југославије“.

Један новинарски колега покушао је да овог човека увери

да о томе, тим, испало је да је он

ипак, неће расправљати Централни комитет. Међуна тај начин потценио „бруски случај“.

Показало се касније да ови људи, заиста, другачије до-

живљавају избор п

Упознали смо сељаке који су преко брда пешачили да би на лицу места видели хоће ли њихов кандидат, Иван Кљајић, постати председник. Слушали смо директо ре привредних организација Бруса како резигнирано коментаришу избор Ивана Кљајића, констатују ћи да то значи пораз за привреду

овог краја.

Један гостољубиви шофер понудио нам је све услуге, да код њега преспавамо и да нас УЈУТРУ довезе до Београда. Међутим, ње тови пријатељи су нас уверавали да је он јако погођен што Мили сав Шуловић није изабран за пред седника и велико је питање како ће провести ноћ.

Расположење је слично и међу одборницима. Они су тајно тле ли, али бољи познаваоци тТ па изборне кампање могли би тото 5 са математичком тачношћу да ка жу ко је за кога гласао. 8

Уосталом, нико то од одборние ка није ни КРИО. Свако се труди да „све каже“. “ почео констатацијом да је ПИ фера неподношљива и позино ме јединство, али би се обавезн дине вршио нападом на неког 90: 6 ког функционера. („ја сам Ба у у Брусу, Републици Ср Ке СФРЈ и у свету. али сам пр посланика Момчила“) Ма

Разговарали смо са подитиче га функционерима Бруса. Сви 3 65 суђују изборну атмосферу, дал бавезно кривицу сваљују на а Ђену личност, која се „није да с. ла договора“. Међутим, по о пи што смо видели, избори у ово штини тешко могу да имају дру' чији ток. из

Брус је класичан пример хому“ ве у којој се негује такозвани пред ир нички системи сасвим је природ

редседника него посматрачи који су ту само да региструју оно што су видели.

што се одомаћио и увезени термин „председничка трка“. Моћ председ ника је како сами кажу огромна.

Он је у позицији да награђује и.

одузима, да према једнима буде благонаклон а према другима строг.

Преко звучника грађани су слу шали шта је све досадашњи председник учинио за себе и своје прис талице: коме је враћао одузето имање и делио плацеве, како су се љаци продавали своје производе а како председник. Све је израчуна

то у динар, килограм и квадратни метар.

Својим речима, ови људи су уме ли да подругљиво прокоментаришу сваку оптужујућу изјаву. па ипак, када би долазило до опреде љивања они су своје одабранике изнова налазили међу политичким радницима који се међусобно оптужују, јер њих изгледа не може мимоићи ниједна кадровска комби јација. То је нека врста стеченог права. А круг као да је затворен.

Секретар Општинског комитета одржао је узоран и једини принципијелан говор на последњој сед ници Општинске скупштине. Одборници су га наградили аплаузом, да би, после тога, већина њих ускратила поверење човеку који је, очигледно, уживао наклоност Комитета. По мишљењу Општинског комитета, за све изборне несугласице крив је досадашњи председник оп штине и садашњи посланик Момчило Московљевић, који је сав свој утицај и моћ употребио да за пред седника буде изабран његов рођак Иван Кљајић. О досадашњем председнику је, како рекосмо, при премљен обиман оптужујући мате ријал. А само пре месец и по дана Момчиловић је на очи Општин ског комитета и не без његове подршке, изабран за савезног посланика. То све околина региструје и при лагођава се ситуацији. Сва је мудрост постала повући прави потез и везати се за „праву“ личност. Та

РЕЧНИК

Лашераши

„УОСТАЛОМ, КОД СВИХ НАРОДА ТВРДОГЛАВО НАГЛАШАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОСТИ НАЛАЗИ СЕ ЈОШ САМО У БУРЖУЈА И ЊИХОВИХ ЛИТЕРАТА“ — писали су Маркс ми Енгелс у „Немачкој идеологији“ 1846. године.

А шта кад са политичке позорнице сиђе буржоазија, ко ће онда тродужити да тврдоглаво наглалцава националност Зар 4 мо ЛИТЕРАТИ7 Не, ту су ч националисти-историчари, ч "ационалмасти- лингвисти, и. националисти-економисти, ц, „чисти“ налмлона~

листи-политичари,

За националистичку сљланку жватају се сви који нешто губе. Отуда намионалистичко буђење и комуниста који губе моћ, утицај, власт, привилегије. А отуда чуђење: како су неки комунисти, могли да се нађу на истој линији са остацима буржоаске класе,

чак да постану штит иза којег се крије ц њихов

класни непријатељ!

дојучералњи

Д. ЂУРИЋ

и

председника опшшине

ко се понашају и многи одборни-

и.

ј Састављен претежно од одборни ка са сеоског подручја, у једном изразито материјално и друштвено неразвијеном крају, – „бруски парламент“ (користимо термин досадашњег председника) мање-ви ше је, како су нам рекли, законска фасада и својим већим делом је подређен личности председни ка.

Један политички радник овим речима је описао своје земљаке: „То је сиромашан, поштен и дисциплинован народ“.

Када смо кренули из Крушевца према Брусу, саветовали су нас да обавезно крај друма, у врлетном селу Вратаре, свратимо до чесме „Здравац“. Чесму је видимо по натпису, подигао један посланик пре 43 године.

Враћајући се из Бруса учинило нам се да ова чесма стоји као сим болично, и још увек овде актуелно, упозорење шта један човек мо же који је на власти. Да поклања и одузима.

Долазимо до централног питања, које нас је и навело да ближе опи шемо изборну атмосферу у 080) комуни: зашто Брус већ традиционално доживљава изборне несугласице великих размера: .

Ради се о једној од најнеразвије них комуна, Србије, где људи још увек једу проју и где има породица које живе у кућама покривеним сламом. Опирући се жељи да се избору председника да изузетно значење („Париз и Брус 0 чекују председника“!), један одбор ник је рекао да такво поређење нема смисла, јер „Брус значи камен и где би ми са Паризом .

„Сваке године у ову комуну се увезе 300 вагона брашна, а оно што село продаје (пиће, стоку, дрво) мало доноси да би се побегло од заосталости. у

Међу 28.000 становника, свега је 1.600 запослених у радним организацијама и друштвеним службама. Индустрија је тек у развоју. Од ње се очекује да притекне у ломоћ селу, али пре тога она мора себи да помогне.

Заостали економски односи, а са њима и друштвени. У таквој ситу ацији лако се верује у моћ појединаца и обећања, Питање је само која ће групација пласирати привлачнију паролу.

„Ако изаберете Кљајића за пред седника, он ће заступати интересе села“. То је било довољно. Кљајић је изабран.

У Брусу су нам рекли да би оба везно требало мењати изборни за кон. Вероватно га треба мењати. Али, много је закона промењено а бруско изборно расположење остало је исто, пуних двадесет годи“ на, како сами кажу.

Славољуб ЂУКИЋ

СТРИП СТАТИСТИКА

Домаћинсшђа са шелеђизором

2. ЈУН 1969. — БОРБА — СТРАНА 11. о

(ПРЕМА ИСТРАЖИВАЊИМА ЗИТ-а)

АОКТОРАТ

САМО СТАРЦИМА 2

Зашто на Залребачком сђеучилишту опада број доктора наука

(Загреб, маја). — На Загребачком свеучилишту нагло опада број нових доктора наука. После „инфлације“ доктората 1966/67. школске тодине — последњег рока за одбра ну докторских дисертација по старом закону, када је промовисано чак 266 нових доктора — уследио је нагли застој. Прошле године овај научни степен стекло је 66, а ове само 49 личности. Највише доктората у протеклој години постигнуто је на подручју медицинских наука (21), следе економске и хемијске (по 10), док је у математичким, филолошким и биотехничким наукама забележен само по један докторат. На Правном факултету последње три тодине није одбрањена ни једна дисертација.

— Садашњи систем омогућава до кторат само старцима — рекао је на последњој свеучилишној скупштини декан Правног факултета др Синиша Трива.

Наиме, републички Закон о докторатима још није донесен, а на снази је члан 42. Општег закона о школству, који каже да докторат наука могу стицати грађани са завршеном наставом другог ступња и који имају објављене одговарајуће

Колико научниг радова за титулу доктор

научне радове или су се истакли научним резултатима у пракси. А колико је научних радова потребно да би кандидат могао приступи ти одбрани дисертације, нигде није прописано. То је остављено На Б50љу појединим факултетима. По кулоарима Свеучилишта кружи стога шала да им на неким факултетима траже толико радова „да се не би могли потрпати ни у једна кола“. Сматра се, да је у оваквим условима, уз сву марљивост и таленат, титула доктора наука недостижна младом човеку. Примећује се, да све већи број перспективних младих научника пријављује докто рате на универзитетима изван Затреба 'и у иностранству.

На прослави 300-тодишњице Загтребачког свеучилишта, крајем године, очекује се и усвајање новог универзитетског статута. Њиме је предвиђен реизбор за сва свеучилишна звања, а докторат ће бити обавезан за све наставнике. Поставља се питање, није ли круто придржавати се само једне стране закона, који се може и еластич није тумачити и тиме стимулисати младе научне раднике.

И. ТОМЉЕНОВИЋ

а наукаг