Борба, 01. 06. 1969., стр. 42
БОРБА — 2. ЈУН 1969. — СТРАНА 14: ние
Сусрети: РЕНЕ МАЕ
У
Рене
Мае, Зенерални директор УНЕ
СКА ц „домаћин“ за време његовог боравка У
Југославије члан СИВ инж. Марко Були,
Млаади и одрасли:
ЛИНАМИЧАН СВЕТ У КОМЕ СЕ СВЕ МЕЊА
(се нас оптерећује данашњица. Свакога на свој начин. Заједнички терет који носимо сви је овај свет ратова. насиља, неправди и великих разлика између развијених и неразвијених. Неко остаје пасиван, неко очајава У немоћи, неко хоће да мења на силу свет, да скине овај терет који нас гуши.
Рене Мае, генерали секретар Унеска, са којим смо водили посебан разговор за читаоце „Борбе“ за време његовог недавног боравка у Југославији, није изненаЂен да су међу овим последњима најбучнији гласови младих. Истина, они су некад пуни очаја, често врло жонфузни, аморфни и наивни. То, најзад, и није чудно. Данашњица је толико сложена да у ствари ни одрасли нису у стању да је схвате. Ако млади желе ново човечанство, свет без зла, ако се заносе или очајавају у осећају немоћи, треба их зато схватити. пружати им све више ттанси да „партиципарају“ да учествују у превирању новог света који сви желимо. Југословенско искуство, југословенски самоуправни систем је у томе веома поучан и Рене Мае је тражио од југословенске владе да шаље младе Југословене на разне међународне скупове који о овим проблемима организује Унеско, да на њима дају свој, Мав у то не сумња — оригиналан допринос. Треба прихватити тежњу младих да не буду „исфабриковани“ само као кадрови који треба да се уклопе на унапред одређена радна места, већ да учествују у креирању сопствене судбине.
У много чему такве тежње, као што произилази из свега што је већ речено о неопходности реформе универзитета. спутава данашња криза образовања. Развој је данас толико брз да је оно што човек научи већ сутрадан превазиђено. Због динамичког света у коме се све нагло мења — професори. на пример. би морали стално да допуњују своје знање. Само тако постаће им прихватљива жеља студената да не учествују само у управљању универзитетским с зградама, студентским мензама или објектима 3за рекреације студената, већ да буду активни сарадници и у изради наставних програма.
друге стране — ово
уклањање _ разлике
између професора и студената — њихово претварање у раднике који изгарају на заједничком послу — младе и одрасле испуњаваће сазнањем да не подучавају или студирају да би се тиме њихов посао завршио. Продреће схватања да универзитет није предсобље, ни трамбулина за успешни улазак у живот релативно малог броја људи већ да мора постати центар за стално образовање на одређеном високом нивоу. разуме се, без обзира на место. положај и старост како оних који уче, тако оних који подучавају.
Свакако, то је само део проблема у односима између младих и одраслих, део питања која прелазе могућност неких техницистичких решења. већ налажу суштинска. Али којат Свугде, у свим земљама се траже. поједине владе их решавају мање или више успешно, поједини универзитети у томе учествују мање-више ангажовано и креативно. Очигледно је, међутим, да треба о свему томе много више знати. Јасно је да су потребне веома комплексне студије у којима би требало да учествују тимови истраживача. Нагомилане проблеме, вероватно, не могу да реше само социолози, психолози или педагози. Ту је потребан рад и научна мисао економиста, демографа, политиколога и других.
Да ли су предузете неке иницијативе у том смислу од стране Унеска, и ако јесу. да ли се ради само о иницијативи ове међународне организације или о координираним абцијама разних организација Уједињених нација Каква су интересовања показале поједине владе7
игурно, каже Мае проблеме · омладине треба много дубље проучити него што је то досад учињено. Сигурно је и то да та проучавања морају обухватити многе области. Не треба се задовољавати само истицањем психолошког момента који је најуочљивији. Треба ићи у ширину које млади често нису свесни. Једна међународна организација као што је Унеско постоји управо зато да стимулише таква проучавања и да их координира.
Таква испитивања су заисста у току. Нека од њих обавља секретаријат. већина, међутим. остварује се изван секретаријата али уз стимулацију и сталну помоћ овог форума. Но. Унеско није једина организација која се тиме бави у оквиру Уједињених нација.
Међународна организација рада. на пример, је веома непосредно заинтересована за ову проблематику пошто у многим земљама како развијеним. тако и неразвијеним, постоји проблем недовољне запослености младих, што је један од узрока њихове забринутости и један од разлога њиховог неслагања у друштвеним срединама којим припадају. И Светска здрав ствена организација такође је веома заинтересована за овај проблем,
Ју роблем младих, дакле, тиче се читавог система Уједињених
нација и прошле године је Економски и Социјални савет, изгледа управо на интервенцију Ренеа Маеа, изгласао резоуцију којом се тражи од ове организације да донесе — ако не интегрални програм — барем координирани '" план рада различитих институција. Тренутно се ради једна студија на нивоу целокупне организације – Уједињених нација и у томе има Унеско посебно значајну улогу. Што се, пак, интересовања тиче које су за ове проблеме показале владе појединих земаља — то је дру го питање. Поједине — каже Рене Мае — потпуно негирају · постојање овог проблема. Углавном, међутим, изгледа да је основни утисак да све владе широм света још нису припремљене и наоружане да овај проблем реше. Ово није ни чудно јер до сада нису научно сагледане и анализиране све компоненте које га сачињавају. Највише од свега што је на том плану учињено, спада у сферу планова образовања. Нема, дакле, сумње да владама
свих земаља може много '
да пружи једна организација као што је Унеско која ће им у општим цртама указати како могу да утичу на ове појаве.
Оно што се сада поуздано зна је само то да им се не може непосредно прићи досадашњим · „класичним“ методама.
Стане Станич
Како је ухђаћен у Немачкој и дођеден у Београд рашни заочи» наџц, председник Бладе у Србији под нацисшичком окупацијом
КРАЈ МИЛАНА НЕДИЋА
После тапшења шефа београдске специјалне полиције Драло: Јођанобића, минпсшра Велибора Јонића и друшг издајника, насшабљена пошера за српским кђислингом
(Наставак из прошлог броја)
Пошто је препознао француску униформу, учинило му се да ће команданту моћи да нађе заштиту. _Обратио се њему: р — Молим Вас, ово је противзаконито. Ја сам овде под заштитом савезника...
— Ништа не брините, — рекао му је командант, — бићете и даље под нашом заштитом...
Кренули смо према згради _ команде места. Мислили смо — тамо ћемо га претрести, а затим сместити у неки затвор.
Изгледа да Јовановићу није била
довољна оваква врста гаранције. Поготово, када је она била изречена тако како је говорио француски командант града, који му је у међувремену _ рехао своју функцију, те је он с неповерењем кренуо са нама, непрестано нешто мрмљајући и осврћући се као да је ипак оче кивао помоћ од некога. |
— Немојте покушавати ништа, јер немате никакве изгледе за бекство. Сем тога, ако вам је савест чиста, немате се чега бојати. .
Он му је рекао оно што смо му и ми неколико пута поновили. Али, он је био начисто са својом савешћу и свакако је био свестан да на тој страни нема шта ви ше да тражи. У једном тренутку наше не будности Драги Јовановић је завукао руку у џеп и извукао неку врсту отрова. За тили час је ту таблету прогутао.
Били смо стигли пред зграду команде. А на стотинак метара одатле била је болница коју смо претходно посетили. Од мах смо узели командантова кола и најхитније пребацили отрованог Јовановића у болницу. На интервенцију с команданта града, одмах му је указана хитна лекарска помоћ. Лекари су били песимистички расположени:
— Можда ћемо успети да га извучемо, али, вероватноћа је минимална. Зави си од благовремености интервенције. Да ли је на време указана помоћ — видећемо!
Замолили смо комаданта за озбиљније обезбеђење око њега, што је он учинио. ·
Лекарима је објаснио о коме се ради. А они су расподелили особље. Дали су бол ничара за ту собу, једног снажног северњака... Лицем у лице: Јонић – Драги Јовановић
Мекенбојрен
... Предвече смо стигли у Мекенбојрен. Црвеница је са својим људима био на свом месту. Друштво у затвору било је добро чувано и здравствено су се сви добро осећали. А сад је требало да им се придружи и Драги Јовановић. Њега је тре бало припазити и храном. Мало га понего вати. Био нам је потребан жив, и то у Бе' ограду. Скренули смо пажњу на то Црве вици и стражарима...
Водећи у првом реду рачуна о безбед ности затвореника, извршили смо поново детаљан претрес његових ствари — ципе ле, каиш, пертле... Све је то било одузе то. Остале ствари су прегледане до дета-' ља. Претрес је подуже потрајао, пре него што је затвореник био уведен из канцеларије у затворске просторије. Због тога је Јовановић, као за себе, резигнирано рекао:
— Кад се овако тешко улази у затвор, како ли се код вас тек излази из њега7
Одговорили смо му исто тако заједљи во: Е — Све што чинимо, радимо само зато да ви стигнете живи и здрави у Београд
Напокон је уведен у собу код осталих. Изненађење за Драгог Јовановића и за
Зима 1945—1946. године: на сличе је Андрија Пејовић, данас савезни, јавни пра вобранилац а одмах после прошлог светског рата шеф наше комисије за ратне злочине при Главном штабу америчких оружаних снага у Европи. Од сутра доносимо овде нов фељтон у коме друг Пејовић износи многе појединости о томе како је био ухваћен српски квислинг Недић тосле проналажења и жатшења других ратних злочинаца.
остале није било мало. Јонић, у свој својој невољи, похитао је са злурадим пецкањем: — Пази, пази, каква част! Ко би то овде очекиваог Мислио сам да су професионални полицајци опрезнији и умешни ји од политичара, а оно ... Види, наш Дра ги; први ухваћен — рекао је јетко обраћа јући се Стојадиновићу.
— Шта ћете, напустила нас је професионална институција. Уосталом, ко је мо гао да верује да ће савезници дозволити овим нашим комунистима да имају окупациону зону овде, усред Немачке, где смо се ми искупили.
· — Ми их нисмо озбиљно ни схватали. Пре недељу дана смо разговарали са јед ним наредником. Рекао нам да су сви они бивши заробљеници и да не треба да их се плашимо. Разумели смо — наши људи, бивши војници и официри краљеве војске. А оно, баш тај дошао са неколико других и похапсио нас,
— Као наш човек З ј — злурадо се смејао Драги Јовановић. И нисте претпоставили да је он одређен да вас контролише да се не би негде изгубили без његовог знања
— Ни на крај памети! Добар човек говорили смо о њему, јер нам је обећао да ће нас на време обавестити ако се буде по јавила каква опасност за нас.
— Знају они да раде. Не треба их пот цењивати. Ви сте их сматрали за наивне, — Добро. ми. Али, како си ти дозволид
да уђеш међу првима у мишоловку; ~
упитао је јетко Јонић...
Још једна непријатност
У Београду
.. Аутомобили су убрзо стигли на аеродром. У једним колима су били смештени; Драги Јовановић, Велибор Јонић и бивши наредник Ђујић. Са њима је још био један пратилац. И ја сам се возио Тим колима. Ђујића смо ставили на предње седиште. Седео сам између шофера и њета,
Још једна непријатност — стари мост је тада био толико несигуран, да се саобра ћај одвијао једносмерно. Са једне и друге
_ стране моста, ради безбедности моста и ре
гулисања саобраћаја, били су постављени на стражу КНОЈ-евци. Али, наши шофе ри, видећи да смо довезли „важне и опасне зверке“, вероватно су помислили да за такав изванредан и редак багаж и не треба да важе уобичајени саобраћајни прописи и правила, па ни на мосту.
Прва кола, у којима сам и ја био, покушала су да заобиђу некакву запрегу испред себе. Шофер је то учинио, али га је један КНОЈ-евац заустављао. Пошто шофер није хтео да стане, чули су се пуцњи машинке. Војник је рафалом осуо по нама. Управо по точковима аутомобила. Ауто томобил је стао. Изрешетао нам је гуме на точковима. Пушка неки момак! Добро је гтађао! ,
Чекали смо друга кола. Али, док смо склоњени са моста чекали да се пребаци мо у други аутомобил, војник нам је при шао и строго рекао: .
— Опростите, али ви нећете моћи у град.
Био сам изненађен па сам упитао:
— Зашто не бисмо могли да идемо у град7 -
— Имао најстроже наређење — нико са кокардом не може тамо,..
Тек тада смо запазили да наредник Ђујић још увек на шајкачи има своју ко карду. Он је одмах скинуо капу и хтео да са ње скине кокарду. Рекао сам му да то не мора да учини. Тај Ђујићев гест био је још сумњивији војнику, па, иако је изгледало да верује мени и мојој унифор ми, ипак је на крају потражио документа. Прегледао их је подробно а затим је поздравио, насмешио се и као за себе рекао:
— Није потребно да двоструко буде ухапшен. Можете проћи, друже потпуковниче, и опростите,
Неколико тренутака касније био саму бившем „Призаду“ и предао наше шти ћенике...
Скинуо сам с врата један велики терет и бригу.
Неколико дана касније поново сам се нашао у Немачкој. Требало је пронаћи Ми лана Недића и многе друге ратне злочинце и довести их у Београд.
(Наставиће се)
__ТРАГОМ |
Пуномоћје за трећег човека
Ко су били наши делеаши на Трећем контресу Црђене спортске интернационале у Москђи
(Наставак из прошлог броја)
.
Из овога се може закључити:
1. да је Вилим Хорвај одређен за делегата, и
2. да је стигао до Беча, где му је Ђука Цвијић оверио пуномоћје,
Наравно, то још не потврђује да је Хорвај и стигао до Москве, јер је то путовање тешко организоваво. Чеда Кузмић се сећа:
„...Наши делегати, касно обавештени, стигли су на Конгрес са приличним закашњењем...“
То потврђује и датум овере пуномоћја (9. октобра у Бечу), јер је Конгрес почео 11. октобра.
ада долази до расплета, или МЕ — још већег заплета:
Управо ових дана, захваљујући пажњи неких пољских НОЗИ а, дошли смо до још једног ји Мента. рекли бисмо пресу Наши
ј пњавање: ко су били а Ра ит на Трећем конгресу, Цр вене спортске интернационал ит
Објављујући, У првом ТОМУ п ничког спорта“, документе Е5о Конгреса, пољски аутори су, 06 нарочито занимљиве, у целини
јавили говоре два совјетска и ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДЕЛЕГАТА —
БЕЛИЋА!
То би могло да пружи дефинитивно објашњење ко је био наш
други делегат на Конгресу. Позна
то је и одавно утврђено, наиме да је Хорвајево илегално име било ЛИЋ (Мил
и — БЕЛ Ови нови: документи у сваком случају указују на три могућности. Да смо; А Москви имали три делегата: Маргановића, Кузмића и Хор-
ваја; А двојицу — Маргановића и Кузмића, без Хорваја. или
А опет днајин Хорваја, кога је Кузмић случајно заменио са артановићем, и Кузмића.
Можда ће у све ово унети нешто више светлости (а можда и збрке) и изјаве поје а се тим
одом дала два а о ничнЕ спортског клуба Аматер из Загреба. а
мо Кнежевић, члан атера од. 1928. (члан КИЈ од 1941): „-ПаЈУ Маргановића сам одлично познавао, Друговали смо и заједно радили У загребачком »„Бати“ од 1923. године. Тачно годину дана смо седели и радили у истој радионици. Он ме је и увео у напредСве знам о њему из тог Били смо врло присни,
Кад је одлазио у Русију, дао сам му моју домовницу. Кажу да смо и доста личили. Имао је у мене пуно поверење и ништа није крио од мене, Ја сам био активни играч Аматера и знам да су у тај клуб долазили и браћа Орешки, Слава је био чак и активни играч. Знам им доста других истакнутих скојев ских и партијских функционера, који су радили у Аматеру. Али _ Паја Маргановић, категорички тврдим, није никада био члан Ама, а ин се није бавио спор 8 М. Знао је да сам члан тог клу а, да идем на утакмице, али то га уопште није интересовало. . .“
Ра. Хартл, члан КПЈ од 1921. 5 4328. један од првих чланова, на а амтим као чланоњ= 5 а истакнуте партијске рад 5 556 "иила Хорватина, Симу Ми Ва уку Цвијића, – Блажа ме а, браћу Орушки...
утим, није ми' познато
5 је Паја Маргановић био Ју ПН члан. То први пут Кобна мслим да бих ја то морао ~ » јер сам у клубу био непре идно први или други секретар...“
на таравно, не искључујзмо могућ
5 А да је руководство Централне а Хције, притешњено — ко зна не тешкоћама у условима : лног рада, а и потребама ОГЛО и да одреди за делегата ПаУ Маргановића, недовољно _ познатог у радничком спортским кру товима, иако је у то в о клубовима, првенствено у агребу и Сплиту, био “
9...
| "њен ве лики број познатих и снутих и партијских и скојевс».
активи
реме у рад.
Милан Милановић, полицијски снимак из 1942. године
ста. Могао је, уосталом, Паја Мар гтановић и да буде члан Аматера, р да то не знају сви чланови клу а.
Па ипак пошто се у досад 06јављеним написима тврди да смо на том Конгресу имали ДВА делегата, из докумената које смо Ци“" тирали произилази да је, уз КУЗ" мића, наш. други делегат био Вилим Хорвај..
Бошко Ђ. Станишић „КРАЈ