Борба, 04. 01. 1974., стр. 12

[ ТРИБИНА

| _ ПОГЛЕДИ

левице“

дизам „нове _

култури

Фуад Мугић: Идејне прешпостафке културног сафаралашшфа (избод)

. Не треба посебно напомињати да је потенција класичне грађанске деснице у токове југословенске револуције дошла с позиција национа лизма, без обзира о којој се његово: провенијенцији радило. Национализам, као негативна идејна претпоставка Културног стваралаштва, покушао је да се у нашим условима регенерира као национални романтизам, те да вриједносни систем револуције, заснован на програму социјалне еманципације пролетаријата и људског ослобођења човјека уз једно динамично рјешавање националног питања, замијени конзервативно-традиционалистичким _ систе мом и његовом хипертрофијом на ционалног сентимента, идеологијом „крви и тла“ и реминисценцијама о „народној души“ /и „заједничком праискону".

Грађанска десница

Проблем није био само политички, мада се од почетка показало да се десничарској агресији није мо тло супротставити средствима еминентно политичке борбе. Бико је очитледно да се десница, п поред па стојања да се репрезентпра као револуционарна, тактички користила либерализмом партијске политике и да је постепено продирала у све облике културног стваралаштва — ОА знанствених дисциплина као што су хисторија и лингвистика, до умјетничке креације, хумора и сатире.

Захтјев за тоталним националним диференцирањем као предусловом заједништва убрзо се, међутим, изродио у националистичку искључи“ вост која је у својим еуфоричним моментима ишла до националне ми томаније и обнављања култа одређе "них личности из прошлости, па чак и до сагледавања месијанске улоге своје нације и њеног вишег расног значења. Један од основних мотива овакве оријентације било је упорно инсистирање на, развијавву осјећа; ња угрожености путем индоктринације која је проблем | националпе

МИШЉЕЊЕ

еманципације претпоставила проблему класне еманципације и на тај начин извршила узмак ка идеологији грађанске рестаурације у оквири ма пролетерске револуције.

Био је, посредством. културног стваралаштва, упућен изнова позив „на окуп“ којим је требало пробуди ти ирационалне пориве доминације, разграпничавања п националне воље за моћ. Рационалности револуциона рне идеологије био је супротстављен ирационализам романтичарске

мистике. Окретање ка прошлости имало је функцију _ конзервирања будућности у хоризопту мистифици ране националне заједнице у којој је дискриминација других нација и националности претендирала чак и на уставно-правпу легализацију. Сто та је сукоб национализма и револу ције превазишао инцидентални поли тички карактер и допро до својих антолошких и акцнолошких основа: у игри више није била пука кон фронтација два виђења револуцпопарног обрта већ бивствено и вријед носно-етичко развође према даљим реализацијама социјализма или пак према рестаурирању хисторије као вјечног враћања истог.

Нова љевица

Културно стваралаштво у Југосла "вији било је суочено иса продором идеологије пове љевице. Ова је ори јентација имала више усмјерења но

у свом радикализираном _ облпају, она се дефинирала кроз хипостазу неких аспеката филозофије младота Маркса и њено повезивање са такође радикализираним аспектима анархизма и нихилизма. Заједнички називник тражио се у таквом кри"тичком ставу културног стваралаштт“~ према револуцији које је, у име апстрактно схваћене и недовољно марксистички одређене критике све га постојећег, инсистирало на мисаоном просвјетљавању негативних мо емената револунионарног мекуства и њиховом уздизању на џиво сваког могућег искуства анархистички ви-

Индивидуална ставна права

Пише:

У јавној дискусији о Нацрту устава СФРЈ дате су бројне примедбе и предлози на одредбе о слободи, правима и дужностима грађана. Највећи број тих примедаба и предлога иде за тим да се прошири обим _ зајамчених. индивидуалних права у појединим областима.

У области рада

У ставу 1. члана 11. Нацрта за"јамчује се право на рад. У јавној дискусији дати су многобројни предлози да се Уставом зајамчи и право на запослење, које би гарантовала односно обезбеђивала друштве на заједница, тј. друштвено-политичке заједнице и сви који располажу и управљају средствима удруженог рада, стварајући услове за остваривање права на рад. Ови предлози полазе од уставних начела ла су рад и резултати рада једино мерило материјалног и друштвеног положаја човека и да човек, удру“ жујући се са другима по основу друштвене својине стиче доходак за задовољавање личних, заједничких и општих друштвених потреба, те да је потребно ради реализације тих начела Уставом зајамчити и право запошгљавања, а не само право на рад пошто, према тим предлозима постоје услови на садашњем степену разво-

ја. производних снага за јемчење

права на запослење.

У области социјалног осигурања

Наведени предлози да се Уставом“ на запослење тешко управо

зајемчи ји се могли због нивоа разбијености производпих снага у нашем друштву. Питаје ствар закон-

конкретне по-

право

прихватити,

ње запошљавања

ског регулисања и литике 7 зависности ол нивоа развијености производних сната. Међутим, с обзиром да ми стварамо дру-

а диекусија

НОВИЦА ЈЕЛЕСИЈЕВИЋ

штво заједнице произвођача, неопходно би било у основним начелима Устава дати начело о стварању таквог друштва заједнице произвођача и путем што потпунијег односно потпуног запошљавања,

Према одредби става 1. члана 144. Нацрта право радника на социјално осигурање обезбеђује се на основу закона обавезним социјалним осигурањем на начелима узајамности и солидарности у оквиру самоуправних интересних заједница. Ова одредба одговара одредби члана 38. став 1. Устава СФРЈ од 1963. тодине из које је изостала одредба да је систем социјалног осигурања јединствен систем који се утврђује са везним законом. ;

У јавној дискусији истицани су захтеви да се савезним — законом утврди јединствен систем социјалног осигурања за целу земљу. Такви захтеви се не би могли прихватити с обзиром да федерација у области социјалног осигурања нема (према амандманима од 1971. године) надлежности у овој области и да посебним законом не би могла да утврђује основе; система социјалног осигурања; Наиме федерација законима утврђује систем односно основе

система у оним областима У којима,

има и надлежност за регулисање односа, што није случај код социјалног осигурања, јер је ствар сваке републике и аутономне покрајине да. према својим могућностима, утврђује ниво права из социјалног · осигурања. ,

Други захтев који је истакнут У јавној дискусији односи се на "обавезно социјално осигурање свих грађана (посебно земљорадника) на начелима која важе за раднике.

Према одредби става 2. члана 141. за грађане који нису осигурани, пра во на здравствену заштиту и друга права из социјалног осигурања обезбеђују се у складу са законом, Принципијелно не постоје разлози да се захтев из јавне дискусије о

Ђене | комунистичке _ организације друштва „одозго на доље“,

Ова позиција узнастојала је да се развија у доста широком распону од нихилистичке критике неких самозваних „истинских марксиста“ до „црног таласа“ у литератури и филму, Методолошки поступак је био

" доста једноставан: симплифицирано

суочавање издвојено узетих пнегативних момената збиље са програмским начелима револуције, и хипо„стаза тако сецираног негативитета до оног ступња на коме се марксистичка категорија реалних могућности друштва и њиховог посредовања потискује филозофијом апстрактног хуманизма и утопистичког закорача вања у простор још непрокушаног, које у датом тренутку хисторијски није могуће. Таквом радикализацијом културно стваралаштво се, мето деки и политички, хтјело ситупрати ван домашаја стаљинистички протумаченог социјалистичког јреализма и његових тенденција ка посвемашњем _ позитивизму у филозофско-литерарној и умјетничкој интер претацији стварности.

Међутим, покушај није успио управо са становишта хипостатичког односа према друштву као предмету интелектуалне перцепције: ако је социјалистички реализам временом прерастао у апологетику политичког прагматизма, те онемогућио сва ку релевантну марксистичку критику збиље, радикализиране критичке позиције новољевичарског усмјерења морале су завршити у михили-

зму јер су у метафизицираној конфронтацији појмова „доброг“ и „ло шет“ у једном реалитету као што је револуција овај други хипостазира ли до границе апсолута, те саму ре волуцију смјестили у контекст апсолутног негативитета. Међутим, и једна и друга хипостаза већ су по ме тодолошком утемељењу. морале и саме бити негативне, те се искључи ти као могуће идејпе претпоставке

џ жматурног стваралаштва,,.

(„Преглед“... новембар 73.)

Ан

увођењу обавезног социјалног“ осигурања свих грађана не прихвати, пошто би грађани, у оквиру посебних интересних заједница, на начелима узајамности и солидарности, уплаћујући одговарајући допринос, обезбеђивали себи и члановима своје породице одређена права из социјалног осигурања.

У области школства

Према одредби става 1. члана 145. Нацрта, обавезно је основно школовање у трајању од најмање 8 година. У јавној дискусији истакнути су веома бројни захтеви да осмогодишње школовање буде и бесплатно, тј. да. бесплатно буду уџбеници за ђаке, разни школски прибори, превоз ђака итд. С обзиром да федерација нема надлежност у области школства (према амандманима од 1971. године) савезним уставом не би се могло прописати 'који ће ниво права републике и аутономне покрајине да јемче у вези са обавезним осмогодишњим школовањем чије је регулисање У њиховој надлежности. Одредбе Нацрта не спречавају републике и аутономне покрајине да својим уставима односно законима предвиђају бесплатно основно коло вање, наравно, у зависности од својих могућности.

У области социјалне заштите

Према одредби става 3' члана 166. Нацрта војним инвалидима обезбеЂује се оспособљавање за рад, инвалидска права и други облици заштите. У јавној дискусији дат је предлог да се ова одредба (издвојена у посебни члан) прошири и на борце и чланове породица палих бораца. Овај предлог требало би прихватити. Посебно је у области социјалне заштите мајке и детета (члан 166. став 1. и 2. Нацрта) предлагано да а регулишу права незапослених мајки-домаћица на друштвену помоћ, право инвалидне деце итд.

Исто тако у јавној дискусији предлагано је да друштвена заједница "треба да обезбеди минимум егзистен ције односно средстава за живот грађанима који су неспособни за рад а немају средстава за издржавање. Према одредби члана 167. Нацрта, који се односи на то питање, рече-

но је да грађанима који су неспо-

собни за рад а немају средстава за.

издржавање, друштвена заједница пружа помоћ. Без обзира који би се ниво права тим грађанима обезбезивао, наведени члан би требало преформулисати у смислу да ти гра ђани имају право да од друштвене заједнице добију помоћ. .

| ПОБЈЕДА“ |

Поводом умножавања

и растурања једног приватног писма

Поштовани друже уредниче,

Ево већ неколико мјесеци од кад се једно моје случајно писмо, без мо одобрења и против моје воље, умножава, растура, па чак, кажу, и продаје по Црној Гори и по Југосла вији; пошто је на тај начин постало јавио и добило јавно дејство — молим _ Вас да ми омогућите да па страницама вашег листа јавно објасним, како је дошло до тога писма и шта значи његово умножавање.

Током марта ове године, кад су у „Стварању“ и „Побједи“ објављени први наставци мога романа „Ратна срећа“, почео је да ми досађује писмима пензионер СУП Петар Вешовић, замјерајући ми да сам оцрнио неке Васојевиће; да некима сма њујем вриједност, и тако даље. Иако то није било тачно — јер у „Ратној срећи“ ријетко гаје помињем Васојевиће, у шта се може увјерити сва ко ко се потруди да прочита књигу — Вешовић ме ипак тим писмима ис провоцирао да му најзад љутито одтоворим да ја тим људима вријеност не могу умањити, пошто је не мају, и да их не могу оцрнити више но што су се сами оцрнили.

Наравно, зна се на какве сам људе ту мислио. То се и у писму каже: на оно што су били талијанске претходнине и хитлеровске побочнице „од Берана до Цетиња и преко Боспе“... Знао је и Вешовић на које сам „људе“ мислио чак ми је и сам ну дио и натурао податке за моју ки гу „Прамен таме“ — али овог пута је наумио да искористи моју непрецизност (разумљиву у приватним пи смима, гдје се обично не одмјерава свака ријеч) те да објављивањем то та писма организује против мене једну врсту хајке на терену Васојевића., .

У тој намјери Вешовић је имао доста успјеха. Окупио је под исти барјак све опне који су погођени мојим књигама, који су се у њима пре познали и који ми већ одавно замјерају, а иза леђа и пријете да ће ми се осветити што раскринкавам четничку издају. Он је тој њиховој кив њи дао друго рухо, удобније: сад то више нијесу квислиншко-четнички

" репови' него бајати заступници и за-

точници части племена Васојеви-

ПИСМА

Пободо»: написа „Крај

ћа, Поред ових вајних „заточника“ што се не усуђују ни имена да потпишу под писмима што ми их пи шу (сигурно зато што знају да то нијесу баш часна имена) нађу се љу ди који нијесу довољно информисани и који се чуде како сам то пис мо написао, не вјерују да сам га ја написао, и питају ме зар пијесам знао и за свијетле тренутке Васоје-

вића...

Знао сам. Позната ми је, у општим цртама, историја Васојевића и знам да су у борбама за слободу пружали знамените примјере јуна. штва и пожртвовања. Познати су ми и многи васојевићки јунаци из пје сама и из прича, знам и како су их цијенили велики јунак Марко Миљанов и војвода Илија Пламенац... Али — мени се чинило ду нема потребе да о томе пишем Петру Вешовићу, пошто су његова писма и без тога кипјела од хвалисања нашег племена, а посебно његовог брат ства. Напротив, осјетио сам потребу да тај племенско-братственички шо винизам, охолост п џображење спу стим на прихватљивију мјеру, То је зато што ја мислим да, нам је празно хвалисање некорисно, па да је чак и смијешно, и мислим да би за нас боље било макар и мало самокритике него много самохвалисања.

Та самокритика, чак јавна, допу штепа је код неких народа. На примјер, Апатол Франс је написао „Острво пингвипа“ гдје је Французе представио као потомке „покрштепих пингвина па га ипак за то Фран цузи нијесу попљували ни псовали, но су та још прогласили за славу Француске. Да не помињем шта је Шо написао о Ентлезима, Њихова је трписљивост омогућила великим на родима да буду велики, а наша је кичељивост пама условила да останемо вазда мали,

Наравно да се ја, познавајући дух свог народа, нијесам усудио на неку велику и јавну нашу самокритику, него сам само упозорио Петра Вешовића, у одговору на његово пи смо, дакле у сасвим приватном пис му — "дами не хвали Васојевиће „ан блок“, пошто сам и сам Васоје-

„учи докоје жив, у

вић, и по бабу и по стричевима па их познајем и по добру и по злу, При томе сам мислио да ће бити боље да му скренем пажњу на чињенице да смо и ми, као и сва друга племена Црне Горе, у тешким временима имали издајица, отпадника, туђинских плаћеника, калауза, дербенџи ја, мартолоза и џелата, па да смо их у посљедњем рату имали и више не го други... у

Јесам ли у томе претјерао2г Што се тиче истине, на жалост — не!,, Осим тога, то и није било намијење но јавности него једном једином адресанту — с циљем да га излијечи, или барем мало смањи његов племен скг. шовинизам. Да је то било прива тио писмо, види се и по томе што је у њему већи дио простора посвећен једном за ову дискусију безначајном створењу и инциденту. 158

Таква приватна писма се по оби чају не објављују. Моралне обавезе и законски принципи штите њихову неповредивост. Могу се објавити само по пристанку пошиљаоца или по пристанку његове најближе родбипе ако овај више није у животу. Пре кршаји су могући, као и код свих других прописа, али ја за прекршаје

такве врсте никад нијесам чуо, па“

нијесам могао претпоставити да се

то може догодити с мојим писмом, |

Наравно, Вешовић није тражпо од мене пристанак да објави писмо — знао је да га не би добио. Можда

оп и није знао да постоје законски.

прописи, као што не зна ни за морал не обавезе које то питање регулишу, Он је просто то моје писмо латио као вук плијен, и одмах почео да га једе, то јест да продаје примјерак писма за десет нових динара — бар тако о томе пише у „Борби“ неко ко о томе однекуд зна више но ја.

Ја ту ништа не могу. Да се обратим суду, да се спорим и парничим — отегнуће се, а осим тога — Вешо вић ни тада не би стекао способност да схвати како у нашем друштву по стоје и неке моралне обавезе. Остаје ми само да се, упркос мојим бога тим искуствима, чудим каквих саплеменика имам. Човјек се одиста

ЕЈ

| Михаила ЛАЛИЋ

| 10 , 1

плузијама и шехтнокрашизму“

Друже уредниче,

Овај натпис у „Борби“ од 1. ХП 1973. који је дао новинар Гојко Маринковић потакао нас је да натиашемо ово писмо, али пе у сврху да толемизирамо наго да разјаснимо поједине дијелове чланка у циљу правилног 'итформисања _ јавности. Намме, сматрамо да су поједина ти тања тренаглашена, а цијели члачак даје искривљенј слику живота и рада у колективу што не може тослижити приказивању _ стварног стања, већ може само штетити, Да се разумијемо, ми не одбацујемо ат риори сваку тврдњу жоја је изнешена у члаљлису. Међутим, друг Маринковић вјеројатно у жељи да даде једну атрактивнију репортажу, истустио је нит реализма која је ипак морала колико —'толико бити заступљена, а замјенио је сензапмопализмом. Сам наслов „Крај илу зијама и технократизлиј“ о тома довољно говори.

У сијенц потешкоћа м стања у којем се палази грана стројоградње, а према томе % чаша творница, ма смо по у колективу мо џ опћимским ц ретубличким друштвено-толитим ким форумима била доста самокри тичхи, У чланку типше да су најодговорнији људи у колективу бара тали резоном — да је друштво дуж но да се за нас брине, а за све сла бости крив је систем. То не можемо тришватити јер у том духу ми мис мо разговарали са Г. Маринковићем. Напме, крилатица да не можемо тротасти је провејавала, пли не од. стране пајодговорнијих људи у жолективу него од неодговорних по јединаца.

Такођер је питање: „ми стручњаци ћемо се бринути за производњу, а вч у СК брините о тогуштилњћ генералисано цч не можемо га три писати у ијелини палим стручл»ацима, а посебно када знамо да су наши најодговорпији стручњаци и руководиоци у творници углавом чланови СК, а добар дио њих су истакнути друштвено-полмаугтички ра дни.

Даље се каже да „нису праћени тежтолошки процес у свијету“. Очи то да се ту писмо разумјели, Ми смо творница, вјеројатно са најком плетнијим стројним парком у налиој грама са низ нових стројева и низ новоуведених технолошких | постутака., Међутим, сигурно је да водеће итдустријске земље у свијету има 1) “ развијенију технологију. 1Траћење и: усвајање те технологије 7 „уској, је вези са укључивањем пове " опреме, односпо са (филансијским)

могућностима жупње. Сзакако да смо се ц ми ту понашали у складу са нашим финансијским могућнос= тима.

У чланку се каже — да јг доноацена чудна одлука: укидају се нор ме. Међутим, не ради се о укидању норма (ми порме никада нисмо уки дали) него о укидању траћења њор ма у једном временском периоду. У појединачној трошзводњи као што је нама, норме су стецифимчам троб лем ц ми ћемо око њега шмати ј0л: токуса по изналажења травема рјездења трема нашим специфичним условима.

Што се тиче „давања обећања без покрића“, мислим да је ту аутор чланка вулгаризирао онај дио разговора што је о томе са пама 80дио. Кроз наше самоуправне сргаме ц“ друштвено-толитичке огратизсми= је укључено је неколико стотима ра дника који активно судјељлују у до полењу одлука. За тако зимроки су диториј врио је тешко дати „обе'"ћање без покрића“. У вријеме нелил видкосте и најбољи _фимамсијскљ стручњаци морали су бита прави виртуози код разрјешавања финансијскит троблема у производњи, док се доходак пи даље разним каталлама прелијевао џ банке ч осталу вањ тривреду. Конкретно, мл смо у колективу прошле године договорили да лстлатимо разљику заостале сти апулалјије. Међутим, то се пије могло реализирати _ јер се пелисвидност ратидно погоршала. Свјесне спаге Е | у колективу су то схватиле, алм њесвјесни тпоједиљци су тражили ис тлате без обзира на стање жиро ра чуна, Ти појединци су све то прог ласили „обећањем без покрића“, а оцјена тога у чланку само њима иде

у прилог, а не великој већини ко“ лектива жоја схваћа потешкоће “ која се активно укључила у ЊИХО во превазилажење,

Такођер се, читајући “латак, сте че дојам да су тешкоће данас при“ лимно тревазиђене, да је већ доста ствари рјешено. Међутим, стварне тотешкоће не могу се преко ноћи рјешити. Можемо рећи да су 30 ртађи правим рјешавања склопа унутрашњих проблема "на којима СК ц цијели колектив мора истра“ јати. Паралелно треба дати повољ“ чија системска рјешења у друштву за пали грану стројохрадње.

На крају можемо рећи да чи У

којем случају не желимо доводити у сумњу репутацију % озбиљност листа „Борбе“. Ми смо и даље спре» ни да сурађујемо са „Борбом“, 41“ не џ стилу сликања, налиег стање новинарским „атрибутима да се до бије на атракцији, него пак са мем то више реалистичким описивање“ потешкоћа -у контексту друштвено“ политичкит и економских збивање код нас.

Надамо се да намјера друга Ме“ ринковића није била да. талиј тези ницу прикаже као оазу „њљузија технократизма“ ч да поједина пита ња генералице. Вјерујемо да ће из та будућа сурадња са „Борбом боље упознавање наших прилике допринети већем приближавању ки стварним ошјенама осивота рада налиег колектива. Један разговор свакако да за то није био довоље“

Секретар ТК,СЕ'

Ино, Позић Анте

В. Д, ген. директорп. Ипж. Грубјешић Нико

ојашњење аутора написа

Сваки новинарски чланак носи у себи опасност да на уштрб цјеловите истине и додатних објашњења, да би зе изнијела генеза и бит проблема, буде понекад и „поједностављен“, Ако

одругови из „Југотурбине“ сматрају да

гехнократизам и илузије нису били ос повни проблеми овог колектива, нови пару не преостаје ништа друго него да прихвати њихове ставове. јео када се објављују изјаве које нису аутори зиране, суговорник увијек има право да каже: „Ја то нисам рекао“, Без обзира на моје особно мишљење, дужан сам прихватити обавезе које про изилазе и из нашег професионалног

кодекса и свака полемика била би су

зишна и непотребна.

Међутим. морам одлучно тврдњу да сам при писању Је „Крај иљузијама и технократизму 2 ализам замјенио сензапионализмом и атрактивношћу, нити ми је намјера Ш ла, како то и сами кажете. 14 ди колектив прикажем 620 оазу та хан појава, И 'а вјерујем да наша була сурадња пеће бити помућена иако 04 се понегдје разишли у неким ои] нама, Гојко Маринковић,

новинар