Борба, 10. 02. 1978., стр. 7
ДАНАС У СВЕТУ
ИЗВЕШТАЈ ИЗ НАЈРОБИЈА
Новац за развој а не за оружје
Кенија забринута есколацијом сукоба на рогу Африке. -— Шрстив
за
ском океану
ПОЈАЧАНО ПРИСУСТВО: Патролни чамац иранске ратне морнаррке на СС оу Индијског
океана
(Од сталног дописника „Борбе“)
(Најроби, фебруара) — Кенија процењује питање разоружања са становишта свог геополитичког положаја, сопствених развојних потреба, или боље речено искорењавања неразвијености а, разуме се, и кроз призму својих одбрамбених интереса.
Како је ова источноафричка земља у непосредном суседству са афричким рогом и како. има излаз на Индијски океан непосредно је, наравно, погађа блоковско препуцавање на два неуралгична подру чја савременог света. Због то та гледа са изразитом забринутошћу на трку у наоружању, која последње године, а особито на рогу, добија све оштрији вид.
Подршка Етиопији
Кенија има скромну војску. Копнене јединице су најмодер није опремљене са неколико десетина лаких оклопних возила и са скромним ратним ваздухопловством, које се састоји већином од старијих ти пова авиона. С обзиром на све јаче звецкање оружјем и крваве сукобе у непосредној
близини — „у етиопском Ога- ·
дену — Кенија се нашла пред. дилемом: наоружавати се ви ше него досад, или не,
Влада у Најробију је веома забринута због ескалације сукоба на гфричком рогу не само
зато што температура расте у зепосредној близини граница, већ и зато што је Сомалија Као један од главних локалних актера, више пута без гверљивих 'демантија истица ла територијалне претензије за већим делом Кеније. Због тога је руководство ове земље, без обзира на: евентуалне разлике идеолошке природе, приликом процене етиопске револуције, већ неколико пу та јасно подвукло да је кенијско-етиопски споразум о за једничкој одбрани у случају напада споља, склопљен за владавине ЖХаила Селасја још увек на снази. У складу с тим је и критичка кенијска процена сомалских корака у Огадену и тражења нових савезника Могадиша после нозембарског прекида са Совјетским Савезом.
Због тога кенијска влада из принципијелних, а и из чи-
„сто: прагматичних разлога, ос
лушкује свако уверавање За-
пада да испорукама оружја Сомалији не намерава да до-
лива уље на ватру огаденског,
пожара — а истовремено за-
бринутост расте кад развој сведочи супротно.
Најроби посебно пажљиво прати улогу тзв. „регионалних велесила“, Саудијске Арабије и Ирана и њихове испоруке оружја и војне опреме Сомалији. У званичном демаршу Иранској амбасади, не одобра ва се подошка Техерана сома лској влади у њеном сукобу са Етиопијом. Осим тога, кра јем прошле године кенијски потпредседник Мои, на челу лаке министарске делегације, посетио је Саудијску Арабију, где је исто тако, како изгледа, било речи о томе да са удијска војна и друга подршка Могадишу никако не одтовара Кенији.
Борба за утицаје
Такво гледање кенијске вла де на разоружање у овом значајном геополитичком подручју, чији га токови непосредно погађају, протеже се и на Мндијски океан као поприште такмичења суперсила, можда, првенствено у нуклеар ном оружју. У том погледу је
влада У Најробију . недвосми-
слена. Министар Ваијаки је у
њено име изјавио да не! одо- |
брава ривалитет велесила на подручју Индијског океана:
„Индијски океан је за нас веома значајан, за привредни
такмичења великих сила у Индиј-
развој наше земље и за мирољубиву сарадњу држава на његовим обалама.“ Стога је разумљиво што Кенија једноставно захтева да тај регмон буде проглашен зоном мира, ослобођеном. нуклеазрчог ривалитета и конфротација. Тај став ћемо бранити све док не постигнемо циљ. Влада је, наиме, веома забривута. због производње и гоми лања Оружја за масовно уништтавање“ Кенија. преко УН Међународних организација и у билатералним контактима пози ва све земље које имају нук леарно наоружање да такво сружје одмах одстране са по дручја на коме је Кенија. Шта више, влада позива — може се рећи р због сопствених потреба за средствима за убрза ни мирни развој — да се новац који се штиром света навелико расипа на нуклеарно и конвенцијално "оружје пре уложи У планове развоја зе-
маља у развоју.
Кенија уопште нема илузија да би се трка у наоружању широм света могла сми рити у сразмерно блиској будућности. Нарочито зато што је. блоковско такмичење на афричком тлу заправо тек започело, при чему је гранични камен у збивањима био слом португалске афричке ко лонијалне империје после 25. априла 1974. Дотле је Африка живела низ година већином У знаку мање-више мирног „уручивања“ независности мно гим земљама, што је очувало и многе елементе неоколонијализма под диритентском па плицом бивших колонијалних метропола. Пад салазаризма по лстакао је стварање низа изразито лезо опредељених др жава у Африци, на челу са Мозамбиком и Анголом. А та кав расплет је привукао и још привлачи и САД и СССР, при чему НР Кина никако не жели да остане по страни.
Све то питању разоружања на афричком континенту даје посебне карактеристике м димензије — и то зато што се неким велесилама чини да је то врло погодно подручје за прерасподелу утицаја. Томе се супротставља — мање или ви
„ше успешно, мање или више
"јединствено,
"мање или више ангажовачо — несврстана ори
' јентација велике већине афри
чких земаља, међу којима је и Кенија. Јоже ШИРЦЕЉ
ПОЛИТИЧКЕ НЕПРИЛИКЕ САН МАРИНА
Три месеца без владе
Сукоб левице: и демогрилићана у „џетпној“
држави моћи ће да се реши,
изгледа, само ванредним парламентарним изборима
(од сталног дописника „Борбе“)
(Рим, фебруара) — Оно што се у току последњих неколико месеци дешава у Сан Марину могло би се синтетизовати у неколико речи: ни мање државе ни веће политике.
Сан Марино је једна од најстаријих и најмањих европских република. Цела држава је једно невелико брдо на јадранској италијанској. обали, које се зове Титан. Државна територија обу хвата површину од 60 и километара, на којој живи
20.000 лица,
Република има свој устав и законе који у неким „регулама“ вуку корење из седамнае стог века, и више се заснивају на традицијама и обича јима него на модерном буржо аском законодавству и праву. Улогу председника Републике и председника владе. која се зове „државни конгрес“ врше двојица капетана регепата које сваких шест месеци бира велики и генерални сазет (парламент). Савет је састављен од 60 саветника, одно сно посланика, а бира их народ непосредно сваке четири године. Сан Марино не би била слободна и независна држа ва да нема и своју „стајаћу војску“ која се састоји од 60 жандарма.
Италијани кажу да су Санмаринци живели лепо од продаје марака старог новца и од туриста који масовно посећују ово „чудо од државе“ (0ко 3 милиона гостију годишње) све док у свему, а нарочито у политици, нису почели да опонашају — Италијане. Седам партија
Било како било, тек Сан
Марино данас има седам по-
литичких партија и покрета: Демохришћанска, Комунисти чка, Социјалистичка, Јединствена _ социјалистичка, Социјалдемократска. Покрет за статутарне слободе (републиканци) и Комитет за одбрану Републике (крајња десница). У великом и генералном савету (парламенту) ове снаге распоређене су овако: демохришћани 25, комунисти 16,
социјалисти 9, уједињени социјалисти 5, социјалдемократи 3, Покрет за статутарне слободе 1 и Комитет за одбрану Републике 1 место. У републици све одлуке треба да буду доношене искључиво апсолутном већином, а такпе већине данас нема. Кратко време после пада фашизма на власти је био такозвани социјалкомунистички блок. Педесетих година, уз издашну моралну и материјал ну помоћ италијанске католичке партије, извршена је у Сан Марину нека врста „малог државног удара“ и на власт су дошли демохришћани подржавани од социјалиста „ди сидената“. Године 1973. формирана је влада левог центра
„(демохришћани и социјалисту)
по италијанском рецепту. Про пале године. међутим, социјалисти су увидели да служе демохришћанима само као параван (од договорених реформи није било скоро ништа) и у октобру је дошло до кризе која још траје.
Мако у минијатурном облиму, али и овде су се заоштри пи економски и социјални проблеми слични италијанском. У прошлој години број незапослених попео се на око 600, а такозвана интеграциона каса исплатила је 80 одсто (142000 радних часова) радвицима чија су предузећа затворила капије, према 42.000 претходне године. Разне дипломе сваке године добије око 350 студената, а мало који и — посао. Школски и порески систем и здравствена служба годинама чекају реформу. У Сан Марину нема још ни за-
кона који би омогућио развод брака. Држава није у могућности да контролише рад анонимних предузећа, јер акције гласе „на доносиоца“ итд. | |
И опет као и у Италији и у Сан Марину је без већине левица дошла до закључка да се без комуниста више не може владати. Распоред снага у парламенту је, међутим, такав да левица (комунисти и социјалисти) располажу са округло 30 гласова, а демохришћани: и сви остали, укључујући и једног крајњег десничара, такође са 30. А да би се владало у Сан Марину потребно је имати најмање 30 плус један глас у Велихом и Генералном савету.
Левица је предложила да се формира влада састављена од представника свих демократских партија (практично свих сем крајње деснице). Да је остварена та идеја владина ве ћина би у парламенту имала 59; а опозиција — 1 глас. Демохришћани су (као иу Италији) били одлучно против уласка комуниста м у вла ду и у владину већину.
Нови избори
У току протекла три месеца регенти. су, у улози шефа државе, понудили мандат за састав нове владе прво демохришћанину. Када он није успео мандат је добио кому-
нист, а када је и он вратио мандат покушао је узалуд социјалист. Сада је, изгледа,
поново ред на демохришћанима који покушавају да придобију бар једног социјалисту. У Сан Марину нико не верује да ће им то поћи за
руком, јер „педесете године се ни овде не могу поновити“, антикомунизам одавно
није У моди.
Тако, можда још више нето у Италији, у Сан. Марину све мирише на ванредне из-
боре као једино решење, и-
5
ТУРИСТИЧКА „МЕКА“: Нај-
веће приходе Сан Марино ост-
варује од посета странаца ч продаје поштанских марака,
ако су и овде сви против таевих избора. И не само да су против него не виде како би их уопште могли расписати. Устав Сан Марина, наиме, не даје право регентима да распуштају парламент. Велики и Генерални савет преста је да ради аутоматски само ако већина посланика, односно за плус 1, дају оставке. А поглто је левица против од расе пуштања парламента и распи сивања избора, засад бар, нема ништа.
Али, ако не буде другог решења, а оно се ни после три кризна месеца не види, избори неће моћи бити избегнути. Познаваоци прилика у минијатурној републици на јадран ској обали Италије већ провичу „најжешћу предизборну кампању у току последње три леценије, демохришћана и њихове клијентеле, с једне, и потреба за радикалним екопомским и социјалним рефор мама, за које се залаже левица, с друге стране.
У питању је у ствари будућ ност мале републике која не жели да и даље живи са старим и преживелим друштвеним односима.
Драган ВУКОБРАТОВИЋ
16. ФЕБРУАР 1978. — БОРБА — СТРАНА %.
ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ
ЧОВЕК ШПАНСКИХ РЕФОРМИ
Иако је џ дом премијеру, Адолфо Суарес је од јула 1976, када је именован, показао висок степен разумевања за токове штанске реалности
У једном од својих веома ретких интервјуа, шпански краљ Хуан Карлос, запитан зашто је после избора од прошлог лета поново поверио Суаресу мандат за састав владе, одговорио је такође питањем; ња у Суареса2“
„Зашто не бих имао повере-
У овом кратком одговору шпанског сувере на садржана је, можда, најцеловитија истина о улози младог шпанског премијера у – вођењу Шпаније од диктатуре ка демократији и стаби лизацији итанске монархије, пише стални до писник Танјуга из Мадрида Бора Лалић. Кад је после Франкове смрти за председни ка нове, сада монархистичке владе, поново име нован дотадашњи премијер Аријас Наваро, сви ма је било јасно да је прелазно и компромисно решење и да ће млади шпански краљ, ако заиста жели да мења Шптанију, за то место мо рати да потражи неког другог.
Седам месеци касније, Наваро је, као што се и очекивало, пао. Усталасана Шпанија, рас трзана. између наслеђа прошлости и будућности, није више ни могла ни хтела да чека и сва ко даље одлагање могло би да буде ризично и за мир у земљи, за њен напредак и за саму кру ну. Онда је краљ Хуан Карлос, „Франков мзаб раник“, морао да повуче прави потез и да поч не да влада по својој, а не по „Франковој мери“, како су многи од њега очекивали-
Краљ је повукао потез који нико није оче кивао; Мандат за: састав нове владе поверио је дотадашњем министру — генералном секретару „Националног покрета“, младом Адолфу Суаре
су, на кога у том тренутку у овој земљи нико није рачунао.
Амбициозни политичар
„Онда су сви били против мене“, каже данас краљ Хуан Карлос. „Чак и моји пријатељи — један од њих позвао ме је оних дана те лефоном да ми каже да сам тим потезом запе чатио судбину монархије. Одговорио сам му да ми остави само неколико недеља времена и да ће се уверити у супротно“, А 12 месеци после тог именовања, мало је ко У овој земљи могао да оспори чињеницу да је то била „Суаресова година“, да је овај млади, амбициозни и одлучни политичар у том бурном периоду, у којем је било и драматичних трену така, доказао да је његово именовање био пун погодак. Тек онда се видело да је краљ Хуан Карлос заиграо на праву и 'у оном тренутку, можда, најбољу могућу карту. Вешто и одлучно, лукаво и тактички добро смишљено, Суарес, коме је онда било само 43 године, повео је Шпанију управо оним правцем којим је она објективно морала да крене, куда су је незадрживо вукле и гурале њене оја чале демократске снаге. На том путу, Суарес је, чак и не увек у складу са својим личним идејним опредељењима, испољио висок смисао за императиве штанске реалности и данашњег времена.
. Суарес је рођен 25. септембра 1932. године у планинској провинцији __Авила, на висоравни шпанске Кастиље. Завршио је правни Ффакултет у Мадриду и већ као младић почео је да
У Бангладешу је покренута правна процедура за формирање нове странке, која, како се очекује, треба да буде језгро најављеног „по литичког фронта“ земље. Скраћено названа „Џа годал“ (Бангладешка демократска партија), она ће бити деветнаеста странка званично дозвоље на у Бангладешу. Њен оснивач је потпредсед ник Републике Абдус Сатар, а очекује се да јој приђе и председник Зиаур Рахман. Статут и други потребни документи, како | ЈВта Танјуг из Делхија, поднесени су влади на одобрење. Одредбама закона о опсадном ста њу у Бангладешу је дозвољена активност поли тичких партија само „иза затворених врата“. Ову могућност користи засада 18 странака, три партије су биле забрањене после неуспештог покушаја војног државног удара у октобру. То су Комунистичка партија Бангладеша, Бангла дешка демократска лига бившег председника Републике Кондакара Мостака Ахмеда и Национална социјалистичка партија (ЈСД). Руководиоци све ове три забрањене стран ке су у затвору. Формирање „Џагодала“ сматра се веома зна чајним за Бангладеш, јер оно може бити увод у укидање опсадног стања и расписивање пар ламентарних избора за прелазак на цивилну владавину. Такав развој најавио је председник Рахман у говору уочи годишњице независности Бангладеша половином децембра, прошле годи не, када је рекао да се избори могу очекивати током 1978, године. Председник Рахман је, такође, предложио формирање народног фронта, чија би врата „била отворена свим грађанима земље, који верују у бангладешки национализам“. Током последњих два месеца председник Зиаур Рахман се консултовао са готово свим значајним политичким групацијама земље. Није, међутим, још: увек јасно које и колико стра нака би пришло „Магодалу“, очигледно језгру наговештаваног фронта, нити пак да ли ће фронт бити јединствена партија, или коалици ја са минималним заједничким програмом.
ТЕЖАК и ОДГОВОРАН ПУТ од ФРАНКИЗ МА КА ДЕМОКРАТИЈИ. — "Адолфо Суарес
у почетку штамска јавност. изражсвала подозрење према мла-~
амбициозан, брзо се успињао степеницама поли тичке хијерархије.
Већ у 30. тодини постаје директор првог про грама телевизије, а две године касније улази У франкистички „Кортес“ (парламент). ТГТодине 1968. постаје цивилни гувернер покрајине Сего вије, а годину дана касније је именован за ге нералног „директора Шпанске телевизије, место које ће му послужити као одскочна даска за даљи политички успон.
Када је у лето 1973. адмирал Кареро Бланко именован за председника штанске владе, Су арес је био предвиђен за једног од министара, али је у последњем тренутку та комбинација пропала, што је, када се гледа из данашње пер спективе, за. њега можда била и срећна околност. Можда би тим уласком у Франкову владу, смањио или чак и покопао шансе да после диктаторове смрти буде права личност за ми-
сију коју му је краљ а поверио у јулу 1976. тодине.
Поверење јавности
После тога, Суаресов успон није био преки нут, него само заустављен. Једно време је обав љао дужност председника националног туристичког савета, затим је био помоћник генералног секретара „Националног покрета“, да би после ФРранкове смрти ушао у прву владу монархије као министар задужен за не тако важан ресор. франкистичког „Националног покре та“, у оно време једине дозвољене политичке организације у земљи.
Седам месеци после _ диктаторове _ смрти, краљ га је именовао за председника владе и тај мандат му је потврђен после избора од про штлог јуна, на којима је Суаресова „Унија цен тра“, захваљујући пре свега његовој личној по
пуларности, извојевала изборну победу.
Сада када је Суарес већ 19 месеци на кормилу шпанске владе, рекло би се да он има више политичких противника на десној, него на левој страни. Док му шпанска демократска левица признаје висок степен разумевања за токове шпанске реалности и искрене демократске намере, франкистичка десница га сматра „издај ником“, док снаге ултрашке деснице немају за њега ниједне лепе речи.
Упркос свему Суарес је човек штанске дес вице. Он је типичан представник модерне, уме рене, реформистичке и демократске деснице у овој земљи и од самог почетка схватио је да се Шпанија мора ослободити стега Франкове дик татуре, Закопати ратне секире дубоко у земљу, неизбежно се демократизовати и изаћи у свет:
На таквом свом ставу, Суарес је стекао по верење доброг дела шпанске демократске јавности, добио подршку и из света. Међутим, про цес шпанског демократског преображаја – још није окончан и млади штански премијер ће на тој ватри још морати да се доказује. Мало ко верује да ће он на том послу „изгорети“, али и ако се то деси, остаће забележен у историји ове земље као човек који је „демонтирао“ Фран кову диктатуру и Шпаније.
започео · демократизацију
НОВИ ПОЛИТИЧКИ ФРОНТ БАНГЛАДЕША
Потпргдседник Републике Абдус Сатар чницијатор формирања „Џагодала“ жоји треба да буде језгро наговеште':сг народног фронта
Одтовор на ова питања биће познат вероват но веома скоро. Готово је сигурно, међутим, да ће се „Џагодал“ залагати за председнички сис тем владавине, са парламентом који би имао пресудну улогу у „законодавној области. Бангладешка штампа ових дана наговештава да ће земља добити уређење слично франгуском. Вла да са премијером би такође постојала, али би најзначајније компетенције председника,
Ток догађаја тако указује да се Бангладеш постепено креће ка враћању на цивилну власт, прекинуту половином 1975. године убиством Му џибура Рахмана, након чега је уследила серија војних преврата. Генерал Рахман је крајем про шле године ублажио неке одредбе опсадног ста ња. Он је укинуо функције заменика админис тратора о опсадном стању, али још увек у сво јим рукама држи положај главног администра тора, Такође је Укинуо и војне судове, враћа
остале у рукама
јући компетенције цивилним судовима.
Успех садашњих настојања у Бангладешу зависи од тога колико ће их подржати политич ке партије, посебно две најјаче: „Авами лига“ и „Муслиманска лига“. Ова друга ће, сматра се, стати уз председника Зиу, док је коначно опре дељење „Авами лите“, уствари најјаче — политичке групације земље, засада неизвесно. Она поставља неколико предуслова за подршку садашњим токовима у земљи: признавање Муџи бура Рахмана за „оца нације“, ослобађање политичких затвореника, укидање опсадног стања и поновно враћање верске и националне ра вноправности у устав. Ипак, странка је изложе на и извесним притисцима, посебно отварањем процеса против „корумпираних“ личности које су биле на власти.
Ток даљих политичких догађаја у Бангладешу ипак је још увек неизвестан и нејасан закључује Танјуг. Сматра се, међутим, као сас вим извесно да ће председник Рахман, као и током протеклих.27 месеци, и даље имати судну улогу у збивањима земље,
пре-
продире у политичке сфере франкистичког ре жима. Млад, шармантан, и политички изузетно
| РАВЕНИ Ре ЧАВА деди ВЈ. ПЕЛЕ ЕЦ