Борба, 27. 12. 1978., стр. 10
10. СТРАНА — БОРБА — 27. ДЕЦЕМБАР 1978.
ДУШАН АЛИМПИЋ:
"
Крибика и самокришика — чинилац, јачања јединсшба СК
Саставни део практичне и програмске активности, = Дијалектички однос према времену ж условима. — Допринос развоју демократских односа у СК. — Веће могућности за борбу мишљења. — Револуцпионарни прилаз проблемима
У овом напису није реч о друштвеној критици у ширем значењу већ о критици и само критици као битном чиниоцу и критерију _ револуционарне акције СК, као методу и сред ству идејно-политичке борбе, начину изградње и јачања де мократских односа и револуци онарних својстава комуниста.
сРрРункцију и значај критике и самокритике као битних принципа свакодневног односа, практичног понашања и деловања организација и комуниста понаособ најснажније су, својим укупним револуционарним делом, показали и изразили класици марксизма. Као саставни део практичне и програмске активности наше Партије, а посебно од доласка друга Тита на њено чело, критика и самокритика постају незамењиво средство и начин учвршћивања њеног јединства, каљења моралних и револуционарних својстава и особина комуниста, неговања правих комунистичких односа другарства и поверења и ја чања угледа комуниста у на
роду.
СВАКОДНЕВНА ПОТРЕБА
Само, на пример, после 21. седнице Председништва ЦК СКЈ и Писма друга Тита и Извршног бироа о идејним кретањима и кризи у СК члан ство је сазнало више него за неколико претходних тодина. Тиме смо још једном потврдили Марксов став да „проле терске револуције стално кри тикују саме себе... враћајући се на оно што је привидно свршено да би га изнова отпочеле“, На тај начин потврдила се стара истина да се идејна сазнања стичу једино У борби за напредак друштва.
У свом говору друштвено-по литичком активу СР Србије октобра 1972. године друг Тито је истакао: „да су критика и самокритика увјек биле у нашој Партији одлучујући фактор, нарочито када је долазило до извесних криза и потребе да се успостави једин
ство. Критика помаже да дуб ље сагледамо разне слабости, разне промашаје, пропусте итд. Самокритика нам помаже да се све то лакше и чим прије уклони“ У томе је суш тина развоја револуције, у то ме је садржан њен континуитет, посебно у светлу нових ус лова даљег развоја демократ ских односа у СК и демократизације нашет социјалистичког самоуправног друштва. Критика и самокритика су потреба свакодневног стваралачког идејно-политичког живота СК. Оне произлазе из друштвеног бића радничке“ класе и социјалистичко-самоуправних друштвених одно-
а Е МАЛИ РЕЧНИК
тина критике у свом ствара-
лачком марксистичком виду, онако како је ми комунисти једино и можемо схватити и
развијати. Јер, када не би било тог сталног дијалектичког
односа према времену и усло вима у којима се живи, према постигнутом и сопственим реалним могућностима из чега, природно. произлази стално хтење да се мења стање, да се иде напред у погледу ослобођења рада и ослобађања радничке класе, да се гра ди ново и боље — не би било ви истинског развоја друштва
нити континуитета револуци-
ЊУ
АТАК напад, нападање, јуриш.
ХУМАН
човечан, људски, човекољубив. Џ
Предлог питања за дискусију на састанку
одељења
1.. Шта је самокритика7
2. Да ли критика и самокритика јачају јединство Савеза ко-
муниста п како
Хи
са, израз су тежње за стварањем бољет и прогресивнијег, за развијањем социјалистичких односа и афирмацијом рада, као мерилом свих вред ности. Оне унапређују борбу мишљења и слободу дијалога, што битно доприноси бржем разрешавању потреба самоуп равног развоја.
Критика у нашим условима јесте сталан истраживачки, стваралачки немир, непрекид но неимарство наше радничке класе и радних људи у изгра дњи нових друштвених односа и лепше будућности. Милионске енергије радних људи усмерене су, на програму револуције, за изградњу сваког дана све бољих услова све слободнијег живота и рада.
У томе сеи испољава, у најширем смислу речи, суш-
ко давна прошлост“
а и
Критика и самокритика морају доприносити развоју демократских односа у _ Савезу комуниста, јер без њих нераз вијена је демократија и у дру штву. Без њих би Савез кому ниста изгубио своју револуци онарност, доведена би била у питање његова унутрашња снага, класна суштина и садр жај његове авангардне улоге. Уосталом, то показује и не та
због снажног продора национа лизма, технобирократизма и либерализма, носиоци ових не пријатељских тенденција покушали да Савез комуниста турну на периферију друштвених збивања и напросто га елиминишу као најважнијег фактора у процесу развитка социјализма. У борби против ових сната и тенденција које
када“ су“
су биле захватиле и неке ор ганизације СК, показала се пу на вредност и снага комунис тичке критике и самокритике.,
· БИТНЕ ДИМЕНЗИЈЕ
Остварујући ставове из Пи сма, било је неопходно, а и немогуће, учинити корак нап ред без критичког сагледавања стања акције и без самокритичког односа сваког кому нисте, Није случајно што је управо Писмо поновно указало на значај критике и самдкри тике као снажног средства против слабости и битног чи ниоца јачања јединства СК.
То је био период када смо, у практичном понашању, реа фирмисали критику и самокритику у друштву у целини, а посебно у СК. То сазна ње и искуство за нас има трајну вредност. Зато их морамо стално развијати и нетовати у свакој организацији СК и код сваког комунисте и радног човека, јер су то исто> времено и битне , димензије слободе човекове личности.
Развијањем демократских односа у СК морамо стварати још веће могућности за борбу мишљења, за слободно изношење ставова, оцена, предлога, за принципијелну стваралачку критику и однос према појавама. То мора постати са ставни део „културе рада“ на их партијских организација. Против смо критике која у првом плану има за циљ атак на људе, која је неприн ципијелна, рушилачка, која ра зара јединство, која је неаргу ментована и недемократска.
Ту је онда реч о критизерс
тву које вуче у опортунизам, |
а обе појаве су клица групаш тва и фракционаштва. Једин ства нема без акције, а акци је нема без спремности комуниста за борбу и без критич ког и самокритичког прилаза акцији. За такву критику смо која открива узроке појава, критички анализира стање, слабости и пропусте. Наравно, тек тада критика указује и
на одговорност људи, и стално је развија. Тако се крити ка и самокритика јављају као битни елементи акције и акционе оспособљености Савеза комуниста.
Историја наше Партије показује да је увек када су ко мунисти поштено и објективно. критички и самокритички сагледавали стање акције и Уутврђивали сопствене обавезе, то водило у нови квалитет ра да Савеза комуниста, тада је углед Партије међу радним љу дима растао, а акције биле знатно успешније. Отуда кри тика и самокритика никад не могу бити застареле. Без њиковог сталног развијања у Са вез комуниста и у друштво би продрла некритичност, си туација када се истини не тле да у очи, а то значи губити основне критерије вредновања, што води у незаинтересо ваност, волунтаризам, стихију, неодговорност, вербализам итд.
ДРУШТВЕНА АКЦИЈА
Наравно, није довољно само имати критичан однос већ је изузетно важно бити спремав и способан критички оценити и сагледати своје понашањем ставове, бити | самокритичан, То не значи да се због „моде“ треба „посипати пепелом“, јер то није суштина са мокритике, на тај начин се она избегава, а самим тим и избегава одговорност. Реч је о сопственим грешкама, заблу
дама и слабостима, о анали-.
зирању њихових узрока и ко рена, с циљем да се те слабо сти отклоне. У томе је рево-
~
о
РАЗВИЈАЊЕ НАШЕГ политичког СИСТЕМА: Са Х1 | конгреса СКЈ
луционарна суштина и садржина критике и самокритике, Њихова вредност и снага мери се променом понашања сва ког комунисте и организације, позитивном друштвеном ак цијом за мењање стања које се критикује.
Критика и самокритика су зато, са становишта шире дру штвене акције и интереса зна чајни, јер се њима продубљу је практична идејно-политичка платформа деловања СК, формира „револуционарни кри тички прилаз проблемима и крчи пут за стваралачку акци ју радничке класе и радних људи. Она делује васпитно и учвршћује лик комунисте, лик револуционара. Бојати се самокритике то је малограђанска особина и комунисти се мо
рају борити да се ослободе тих слабости. Наша народна пословица
каже: „Ко ради тај и греши“. Међутим, није суштина питања у томе да ли ће неко на правити грешку већ у његовом односу према тој грешци. Право питање је: да ли је комуниста спреман да грешку сагледа и да је својом ак тивношћу превазилази. То, наравно, не значи да, кад су у питању веће грешке и слабости, не треба за то да се сно си и одговорност. Критика и самокритика сигурно и то под разумевају. Међутим, и у тим условима, у складу са хумани стичким традицијама наше
· партије, постоји могућност да
ПИСМА •»
сваки човек и сваки комунис та искаже и докаже себе сво јом акцијом и понашањем. За то се комунисти морају стално својим делом у пракси и револуционарној акцији дока зивати.
ШЕСТИ ЦИКЛУС
СИ] У СИСТЕМУ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ САМОУПРАВЉАЊА
Када на основама ХГ конт реса покрећемо широку идеј-
но-политичку активност на изградњи и развијању нашег политичког система, на мобилизацији и учешће свих рад них људи и грађана у проце сима друштвеног одлучивања, кроз ССРН и делегатски систем, када комунисти своју уло гу остварују у непосредној де мократској повезаности — са свим радним људима града и села, критика и самокритика још више добијају на значају. Реч је о томе да у новим условима и на нов начин деловање комуниста може бити успешно само ако буде прихваћен од радних људи и грађана. А они ће то бити ако буду непосредно повезани са радним људима, ако не само теоријски предњаче у познавању услова и средстава борбе него и ако буду у првим редовима борбе за наш друпљтвени развој, развој социјалистичког самоуправљања, за већу продуктивност рада. и ако су, онда када то треба, спремни да се коригују, да се критички и самокритички односе. Отуда се СК стално бори против конзервирања постојећег стања и старих односа и у друштву и у сопственим ре довима, стално критички и самокритички анализира постигнуто, сагледава своје слабости и грешке да би се брже ишло напред.
ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Самокритика
Самокритика уопштено 03начава изношење критичких судова о сопственим ставовима или е сопственој пракси. У друштвеном им политичком животу човека, самокритика се манифестовала на разне
начине.
У публицистици су познати и случајеви јавне самокритике која је обично услеђивала тајној или јавној критици за време стаљинистичког периода култа личности, а што је често било само тражење кривца на кога ће се свалити терет за неки неуспех политике, односно пута да се наметну одређени ставови и сл.
(Политичка енциклопедија)
= ЧЛАНЦИ “= ГОВОРИ =
АНАЛИЗЕ =
ДРУШТВЕНА КРИТИКА =
Др БОРИС МАЈЕР:
УНОРНО 1 НЕЛОГМАТСКО ТРАТАЊЕ
(Из разгођора са нобинарима љубљанскоћ „дДела“)
.. Из историје марксизма знамо да је марксистичка мисао била најпродорнија и најуспешнија тада када се критички и стваралачки хвата па у коштап са велмким друштвеним и теоријским проблемима свог времена а да је много мање била успешна када би покушавала да од говоре на нова питања извлачи из преживелих формула и рецепата.
Једно од таквих великих питања је несумњиво и питање уметности, уметничког стваралаштва. односа између уметности и стварности, уме тничке продукције и живота. Свакако, то су класична питања сваке естетске теорије, али управо зато не може бити сумње да се ова питања данас постављају друкчије него у прошлости, па можда и пре двадесет. тридесет година. Последњих деценија збило се У људској историји толико новог, отвориле су се такве бездани и истовремено так ве историјске могућности, човечанство се нашло пред тако судбоносном историјском прекретницом, да су у темељу уздрмане све традиционалне вредности и представе, а међу њима и само појмовање уметности. њеног смисла, њене друштвене улоге. њеног посланства, саме суштине уметничког стваралаштва.
Нови токови
Човеку се намеће размишљање о новим токовима у уметности, у литератури, сликарству, музици, архитектури, о токовима који су ту и са којима се, хтели или не, морамо суочавати, Који у суштини друкчије гледају на уметност, на живот, на однос између уметности и стварно-
"сти него што су на та питања тле-
дале класичне“ естетске теорије 19. па још и прве половине 20. века. а и сама марксистичка естетика из раздобља између два рата и у првим послератним годинама. Сматрам да се нисмо довољно аналитички, критички конструктив-
но хватали у коштац са овим токовима, да смо их остављали без пра ве марксистичке анализе и критике, да смо их прихватали пре епигонски него стваралачки, мада не бисмо могли рећи да нису у наш уметнички и друштвени простор унеле и много свежег, новаторског, уметничко продуктивног, при чему ипак није било довољно уметничког и мисаоног напора да се они дубље повежу са нашим животом, да се дубље укључе у анатомију нашег друштвеног живота...
·.. Литература у марксистичкој традицији никад није била споредно питање, о чему већ сама по себи говори дуга библиографија марксистичких теоретичара који су разматрали ова питања. Да наведем
само неке међу њима: Меринг, Пле-
ханов, Лукач, Лефевр, Гароди, Адорно, Брехт, Бенџамин и код нас Крлежа, Зихерл, а могао бих навести још друге. Наравно, литература није била нити је могла бити главно питање марксизма у њиховој борби. за револуционарни преобраи продубили погледе класика марк сизам никад није потцењивао значај литературе. Заиста, зар ' нису марксистички _ теоретичари — после Маркса и Лењина битно проширили
и продубили погледе класике марксизма на књижевностт Сматрам да јесу, мада не у смислу некакве шко лске систематике или универзалних естетских система по узору кла сичних филозофских доктрина...
Разлике у „сопреализму“
... Разлучити морамо стаљинистички „соцреализам“ од класичног револуционарног социјалног реализма какав је заступао, на пример, Горки, а и део наше словеначке уметничке тенерације између два ра-
та, па и доцније. Трпати све то у исти кош је исто тако неоправдано,
ако не понекад чак и злонамерно, као и трпати у Исти кош стаљинизам и марксизам.
Ствар је.у томе да такозвани „соцреализам“ уопште није реализам, а понајмање социјалистички. Суштина реализма је у томе да задире критички у саму утробу постојећег социјалног поретка, док се соцреализам не дотиче ни повр-
шине. Социјални реализам је крити-_
чка анатомија друштвене стварности, а не њена апологија. Није соцреализам промашио свој циљ зато што се ставио у службу идеологије — класични социјални реализам је био и те како у служби идеологије — већ зато што се ставио у службу идеологије када је ова престала да буде револуционар на, када више није захтевала од уметности да безобзирно и неумољиво разоткрива живот у свој његовој противуречности, трагичности често и бесциљности, кроз све провалије људске егзистенције и социјалне тетобе у непатвореном, аутентичном облику. већ је, напротив. од ње захтевала да живот приказује улепшано, црно-бело, лажно оптимистички, као да конфликт постоји само између сила старог и новог, а не и унутар једног и другог, не само унутар старог буржујског већ и унутар новог социјалистичког.
Плеололика агитовка
метана
Тако се соцреализам, упркос не» ким снажним уметничким, личностима, срозао на ниво идеолошке атитовке која је далеко од стварног живота, његових истинских противуречности, драма и конфликата, без истинске критичке напетости, без истинске егзистенцијалне и социјалне игре. опасне, рискантне и непредвидљиве, а без које уметност престаје да буде уметност. · Ипак, када говоримо о трагичним последицама соцреализма, не смемо заборавити да и неке естетске антитеорије — ако их смем тако назвати
никакав.
— које су данас у моди и које се код нас пропагирају у делу наше литерарне теорије и критике имају исто тако катастрофалне последице за уметност, а још више за писце који им следе... |
... Литерарна критика која је достојна свог имена не може бити без одговарајуће литерарно-филозофске теорије, мада се, на жалост, често сусрећемо и са таквом литерарном критиком иза које не стоји никаква теорија, или што је можда само
еклектички сакупљени фрагменти 4
разних „теорија“ које често уопште нису никакве теорије. у ~
Међутим, у нашем друштвеном простору, како у Југославији тако и у Словенији, сусрећемо се и са друкчијом литерарном критиком којој не бисмо могли оспорити теоријску утемељеност, а која у својој суштини ипак није марксистичка, иако ту и тамо кокетира са марк-
_ сизмом, већ је феноменолошка, 'ег-
зистенцијалистичка, структуралистичка, односно, — ако хоћете феноменолошко-марксистичка, егзистенцијалистичко - марксистичка марксистичко — структуралистичка итд.
Поенпзње пепелом '
Далеко сам од тога да негирам било какву теоријску, филозофску, литерарну теоријску вредност овим концепцијама. Напротив, сматрам да су оне у одређеном времену унеле у наш: простор много свежих идеја, да смо с њима ухваћили корак са савременом грађанском филозофском мишљу на подручју естетике и литерарне теорије, а што опет не значи да не би требало да се с њима теоријски, филозофски и идејно обрачунавамо, да откривамо њихове недостатке, њихове беле мрље и њихове идеолошке границе и да им супротстављамо одговарајућу марксистичку алтернативу.
Са овим концепцијама се не можемо (а и не треба) обрачунавати
само на идеолошко-политичкој равни на којој су ствари наизглед (понављам: наизглед) врло јасне, већ у њиховом сопственом простору, то јест на одговарајућем теоријском, филозофском, научном нивоу, а Ууправо у томе нисмо увек били најуспешнији. То је недостатак који треба признати. И то не зато да би се посипали пепелом по глави, већ /да би те недостатке што пре отклонили. Међутим, проблем није у такозваном утицају туђих идеја од којих би се морали санитарно заштитити, већ у томе да ове теорије, иако ступају са многим свежим, често продорним идејама, ипак не могу дати задовољавајуће одговоре управо на најбитнија питања о улози, значају и функцији уметности и нашем времену, у нашем друштву, и уопште у садашњем исто ријском тренутку, или дају врло једностране и недостатне одговоре.
Предмаркенетичке позиције
Ове теорије нас фактички, упркос
"њиховом тобожњем модернизму, вра
ћају на предмарксистичке позиције, на теоријски ниво који је у Марксовој, а често чак и у ЖХегеловој мисли већ превазиђен; оне нас моту подстицати на размишљање и изазивати нашу теоријску маштовитост — у томе и јесте њихова вредност — али не могу нас више теоријски, идејно, социјално задовољити. У недавној "прошлости чинило се делу марксистичке критичке традиције да су ове теорије пуки филозофски израз кризе буржујског света, а да се оне нас тичу само онолико колико на овакав или онакав начин нездраво утичу на соци-
јалистичку свест. . По тој логици (која је, на пример, још присутна у Лукачевом „Разарању ума“, у тој иначе блиставој критици позног грађанског ирационализма) представљају егзистенцијали лизам, позитивизам, прагматизам итд. само као некакву болест превазиђеног грађанског света који је иначе заразна, али која у социјалистичком друштву нема никаквих сопствених корена. већ је обичан кукољ који је ветар пренео са стране. ј
Истина није таква. Данас знамо у каквим грчевима и противуречностима утире себи пут социјализам
!
као светски процес, кроз какве дилеме он пролази и у каквим се безданима неретко нашао, знамо не само шта је фашизам већ и шта је стаљинизам, бирократизам, технократизам, с технократизам унутар самог социјалистичког света. Те противуречности често потхрањују расположења слична онима како их филозофски поставља егзистенцијализам тежње сличне онима које сусрећемо у позитивизму, праксу сли чну оној какву предлаже прегматизам итд.
Аруштвене поруке
Ова нова историјска и људска ситуација, често страшна у својој драматској противуречности, често несавладива за појединца — помислимо само на трагичну апсурдност положаја револуционара у Стаљино вим чисткама — захтева да поново размотримо проблеме које је отворила савремена грађанска филозофија, и то не зато да бисмо преузимали њена решења већ да бисмо их укључили у шири друштвено-истоРријски контекст и тако отворили могућност за нова решења. Мислим да отуд потиче и извесно оклевање марксистичке теоријске мисли да се фронтално ухвати У коштац са овим теоријама пре нето што у целини не схвати нову историјску ситуацију која захтева критички обрачун са овим теоријама на овом, вишем нивоу од оног који је достигнут у класичној марксистичкој традицији. 3
Да не буде неспоразума: ова кри“ тика је и данас важећа и обавезна, ади није више довољна. У томе је њен данашњи дефицит. Мислим да све то важи и за комплекс уметничке теорије и критике, за питање марксистичке естетике, за марксистички утемељену теорију уметности уопште. А на које поруке да се ослањамоћ На оно што називамо „најбољом марксистичком традици“ јом“ (која критички обухвата такође и све оно што је значајног дала и даје класична им савремена немарксистичка _ теоријска мисао) под условом да не останемо ни при Њој већ да настојимо да је стваралачки превазиђемо, полазећи ОД оних великих друштвених порука из којих је произишао и из којих расте и наш револуционарни 68моуправни социјалистички пут у социјализам, Е