Борба
"диницама АБХ одбране,
.
59 — СТРАНА 89: 7.ЈУН 1982. — БОРБА
Фабрана и зашлтштиа
"ИЗ ШКОЛСКОГ ЦЕНТРА АБХО
оље на
се _
Друга класа Подофицирске школе АБХО завршила је пре 25 година школовање „са одличним успехом, али су њени припадници марљиво радили и учили у јединицама, па су данас сви високи официри наше Армије на одговорним дужностима, у командама, штабовима и установама
Пре четврт века, када је АБХ одбрана тек стасавала као с нова служба у нашим оружаним снагама, у Крушевцу је дпколовање завр шила друга класа Подофицирске школе АБХО. Били су то голобради младићи, неки и млађи од осамнаест година, али су већ тада наговестили да су изузетно добро при премљени за позив старешине у је Њихова средња оцена била је одлична. Тек је сваки пети питомац био врло добар, а добрих није ни било. Кад би неко на испитима добио. „тројку“ нашао би се на дневном реду партијске организације. Догодило се то свега три-четири пу та. Такав успех до сада није остварен ни у једној војној школи
| Сребрни биланс успехи
Могло би се помислити: нова
школа, па је критеријум оцењива-
ња био блажи. Међутим, радило се о сасвим другом разлогу. Управо зато што је наставни план и програм био посве нов, пун до тада ма ло познатих садржаја из нуклеарне физике, органске хемије и биологије, АБХ школски центар је тражио да се из Пешадијске подофицирске школе тамо пошаљу нај бољи питомци. Тај захтев је у пот
"пуности испуњен. На окупу су се.
нашли вредни, дисциплиновани и пожртвовани младићи и резултат није изостао,
" Јаља рећи да је и старешинсконаставнички кадар у Центру такође био одабран.. Старешина класе Љубомир Раданов имао је пуно разумевања за младиће и умео је да подстакне њихову жељу за успехом, да развије њихове склоности... Такви су били и сви наставници. У таквој атмосфери ни један напор није био тежак. Треба рећи и то да је колектив класе био одлично организован, Узајамна по моћ у савладавању наставног градива била је део свакодневице. Подофицирска школа је тала била по нос Центра.
То је рекао и начелник Центра потпуковник Боривоје Филиповић на завршетку школовања. Искрено честитајући Младићима на успе ху у теку школовања предочио | им је да их тек у јединицама чека пра ви посао, да завршетак школовања представља само основу за рад и даље учење. Оно што се у младости пропусти, рекао је далеко је
теже надокнадити кад поред радних обавеза стигну и породичне. Према томе, треба учити од првог дана у јединици, и поред тога што обавезе на послу неће бити мале. Ко буде и даље учио, може да ра-
' чуна на лепу перспективу, а, суде ·
Ћи према успеху, сви имају добру прилику, коју ваља искористити.
Ма колико те речи пригодно зву чале. млади водници су их, испуњени поносом и младалачким заносом, пажљиво слушали и сваки је био решен да ради баш тако како је говорио друг начелник.
Од воднина до
пуковника
Од тада је прошло 25 година. АБХ одбрана је прерасла у род наших оружаних снага, а Школски пџентар АБХО израстао у савре мену наставно-научну | установу Том развоју дали су значајан допринос и бивши питомци друге кла се Подофицирске школе АБХО. Ра дили су и учили предано, искористили прилику коју им је наговестио начелник на завршетку школо вања. Недавно су се поново састали у Крушевцу, да прославе јуби-
леј — 25 година од завршетка свот
првог војног школовања. Била је то прилика ла се направи нови биланс успеха класе.
Сви бивши водници завршили сУ по неколико високих војних школа и курсева. Најчешће _ уз рад. Сви су носиопи високих признања за радне успехе. Разумљиво да су
такви радни и људски квалитети.
награђени и напредовањем у војничкој каријери, од чина капетана прве класе до потпуковника,
"на одговорним дужностима у кома
ндама, штабовима и установама на штих оружаних снага. Истина, двојица су завршила факултет и раде на пословима изван Армије, али ис то тако савесно и одговорно као што су радили и у оружаним снагама. И то је потврда да је друга
класа Подофицирске школе АБХО.
била и остала заиста одлична. То је потврдио и садашњи начелник Центра пуковник Теодор Троха, а и некадашњи, Боривоје Филипо-
вић, сад већ пуковник у пензији, .
активан друштвено-политички, радник, који је такође присуствовао прослави и изразио задовољство штто су се његова предвиђања оства
рила. А. С.
ВРХУНСКА ОБУЧЕНОСТ: Припадници јединице АБХ одбране увежба-
бавају деконтаминацију оружја
АКЛИЈА „НИШТА НАС НЕ СМЕ ИЗНЕНАДИТИ 82“
У СЛОВЕНИЈИ
Провера У
Требњу
Акцију пратили адмирал Бранко Мамула, генерал-пуковници Петар Грачанин и Стане Поточар, те другови Виктор Авбељ и Андреј Маринц ·
Вероватно никада житељм општине Требње нису толико проклињали време као ових дана када су, после вишенедељних припрема и ангажовања готово свих припадника, радних људи и грађана ове мале општине у Долењској, хтели да на завршници покажу све што знају и умеју.
Услед изузетно .неповољнот вре мена се, наиме, морало од многих планираних садржаја одустати што. наравно, ни у ком случају не значи да вежба није успела. Напротив, житељи ове општине, а то се у припремама показало, одлучни су и решени да и у одбрани и дру штвеној самозаштити иду укорак са напорима целе наше заједнице. Од брану и друштвену самозаштиту сж ватили су и прихватили као састав ни део својих свакодневних обаве за, као део својих самоуправља-
[јаја 21 4
.
чких права и забележили су нове домете.
Између осталот су проверили ра тне планове, испробали како се по једине радне организације и друшттвено-политичке заједнице преоријентишту са мирнодопскот на „ра тни колосек“, како се брзо окупља ју — од провере позиварске службе до решавања проблема у вези са саобраћајем. Дошли су до нових богатих искустава м сазнања; неки проблеми који су се јавили непредвиђено решени су „у ходу“, о другима су направили кратке за белешке и ускоро ће и за њих наћи право, боље решење. Све у свему, вежба их је уверила да су и до сада добро радили, али их је подстакла и на трагање за новим, још _ организованијим _ облицима
рада и КЕ
Тешко је из низа успелих акци– ја издвојити детаље који би били занимљивији. Јединице – цивилне заштгите, у којима су претежно дру гарице, које су дошле по својој жељи ни киша није омела да се организују и крену у акције спа шавања и раскрчавања, пружања прве' помоћи.
У ратној болници није било правих рањеника, али је за то време искоришћено за интензивно увежбавање и предавања па се и поред кише нису — досађивали. И најмлађи су дошли без позива већ у
.' првом тренутку узбуњивања. Укљу
чили су се у позиварску службу, ор ганизовали исписивање парола које су позивале народ на будност и дуг према домовини, прикупљали материјал за потребе „борбе“...
Старије борце и грађане могли смо приметити у служби народне заштите, бринули су о саобраћају, чували поједине објекте, њиховом будном оку није могао промаћи нико непозван.. Једном речју посла је било за све и свакога. Готово да се није могао наћи човек без обаве за, задужења.
И заиста је права штета што изузетна вредност и предан _ рад свих грађана Требња није крунисан и планираном акцијом. Иако би то представљало само мали делић вежбе била би то најбоља на града за све њихове напоре.
. Л. КОРЕЛЦ
Пише: Божидар ИЛИЋ
Изузимање од принудног извршења.
Славко Лађарски, из Вараждина, пише:
правоснажпо обавезано судском пресудом да плати вишемилионски износ у старим динарима, па није хтело да то добровољно учини у року који му је дат пресудом, да ли му се могу узети у пленидбу и продати све ствари из куће и обртничке радње или ту постоје нека ограничења и каква7
Одговор: Начелно, постоји законска обавеза сваког лица које је правоснажном пресудом обавезно да плати другоме потраживање из пре-
„суде.
| Када је неко лице које није ратар већ обртник | | | |
|
И Али, како из хуманих тако и са разлога да
| принудном наплатом не би била доведена у питаЊе основна егзистенција дужника и чланова његове обитељи, у члану 71 Закона о извршном џоступку је предвиђено да не могу да буду предмет
| принудног извршења следећи предмети: 1) одећа,
ст
обућа, рубље и други предмети личне потрошње, постељне ствари, посуђе, намештај, штедњак, хлад њак, машина за прање рубља и друге ствари које служе за задовољавање потреба домаћинства, у колико су исте неопходне дужнику и члановима ' његовог породичног домаћинства с обзиром на услове средине у којој живе; 2) храна и огрев за потребе дужника и чланова његовог домаћинства за шест месеци; 3) алат, машине и други предмети који су дужнику, који самостално обавља занатску делатност личним радом средствима рада у својини грађана неопходни за обављање те делатности, као и сировине и погонско гориво за три месеца.
О томе мора да води рачуна извршни орган радник суда, када на лицу места врши пленидбу, „ да ако између њега и заинтересованих (тј повериоца или дужника) дође до ли и шта може односно не може да се узме у попис-пленидбу, о томе је дужан да извести надлежнот судију, од кога ће добити потребна упутства како да поступи. | '
неслагања да
СК
У тим годинама заједништва Словенаца и Срба у Србији, у стра дањима и узајамном помагању, У борби и љубави саткани су дивни примери братства.
Испричаћемо један од многоброј них. с Крајем новембра 1941. био је Ту жан и трагичан за Ужичку Репуб лику. тужан за читаву Србију, па и за Словенце прогнанике. У пов лачењу пред немачком офанзивом, у маси народа, стараца и деце, вој ске, рањеника, било је и словенач ких породица из Ужица. Неке од њих нашле су се најпре у Чајети ни, па на Палисаду, на Златибору. Ту, међу неколико стотина ра њеника, Тешко се могло наћи мес та за какав — такав предах или за безбедност. Склањајући се испред немачке офанзиве, поједине породице са децом и мнејачи по тражиле су заштиту у златиборским пространствима.
Порођај у плонинској колиби
_· Последњег дана новембра м се"љакж: Милан Јеремић, сточар. из се вању Стола Обрадовића), затекао се у Чајетини. Сазнавши да ће Нем ци брзо стићи и на Златибор, и он је пожурио да се врати у село, да де са укућанима макар док та емачка олуја прође.
ваја пространу висораван Златибо ра са Палисадом од брда према се лу, Милан је наишао поред коли бе свог суседа: Радована Јеремића. У једном трену као да је чуо не какав плач, запомагање, све то по мешано са цијуком студеног ветра Ослушнуо је и добро разабрао да плач допире баш из колибе. Брзо
де довела. Кренуо је према коли би и, кад је одшкринуо врата, угледао је непознатог човека, упла шенот, и жену која се склупчала на гомпли планинске бујади у уг лу колибе. Тешко је разумевао не познатог, али је убрзо схватио да су то Словенци који и сами беже испред немачке силе, а и то да се жена порађа:
— Пријатељу, која те невоља до вела овде — питао је у чуду, ма ко му је све било јасно,
— Немци, пријатељу. Бежимо од Немаца, жена се порађа — одгово рио је Словенац.
Маши се Милан у своју торбу и извади неки чаршав, бошчу сељач ку, која се нашла кад је пошао у Чајетину: (
— Ево, пријатељу, макар се овим помогните. Друго ништа немам при себи. Кад све буде гото во, полако крените преко брда, ку ће су наше близу, па ћемо се помо Ћи. И у невољи ће бити добро...
УУ
БРОЈ: 9910
"Златибору (по кази
Грабећи према превоју који од
је оценио да је некога невоља ов.
5
2;
МНОГО ЈЕ ПРИМЕРА БРАТСТВА И ЈЕДИН-
1 Припремио: Јован РАДОВАНОВИЋ 55
И отишао је Милан журно у село и тамо испричао какав је призор затекао у комшијској колиби, паи то — да је позвао те људе да дођу у његову кућу чим се жена поро ди. Жене су се одмах побринуле да спреме што имају за породиљу и новорођенче. Поставиле Су котао воде на вериге да се угрије. |
Пред само вече, пред Миланову кућу дошло је двоје Словенаца, а отац је носио новорођенче, мушко дете, умотано у чаршав који им је Милан даоодоног што му се нашло при руци. У топлом кутку домаћи нове жене су брзо помогле да се беба окупа, повије и да се измуче на породиља смести у топао кревет. Кад је све било готово, дома Ћин Милан је донео флашу ракије и својим изненађеним гостима по желео _ добродошлицу по старом
му ријеч.
у ~ МЕ а +.
се ради о јединству малце зем,
госљлавију.
пазам и унитариза и...“
_ Ђеву)
српском обичају, одржавши здрави цу новорођенчету:
— Добро ми дошли, пријатељи, људи смо и наћи ћемо се у нево љи једни другима. Све ће бити до бро док смо људи и пријатељи... Нека је срећан рођендан овом на шем најмлађем Златиборцу, који се родио у колиби...
Млодић Златибор, а из Марибора
После двадесет једне године, У јуну 1962, у првом каравану прија тељства отишла је м.група Злати бораца — међу њима и Милан Јеремић из Рудина — у походе сво јим познаницима и пријатељима у Словенији, који су током рата би ли прогнани у Србију и тамо жи вели делећи добро и зло са српским народом. ;
Милан је одлучио да иде, #ли није веровао да ће га се било ко од Словенаца сетити. А и он није памтио име оно двоје Словена ца који су дете добили у колиби близу његове куће и којима се пр ви нашао у невољи. И ко зна где они живе
Водоравно: 1. Улица — део. намештаја; 2. Престо мницијали нашег глумца („Наше мало мисто“) — планина у Србији; 3. Стара турска титула — мера за дужину индустријска биљка; 4. Талас — стара мера за течност —
· дуг временски период; 5. Сила — крах; 6. Нота солмизације — град у Србији — алатка пољопривредника — аутоознака за Турску; 7. Првак — јадранско острво — руска упитна речца — предлог; 8. Делови руку — зидарска справа; 9. Један и други — зоб — холандска новинска агенција; 10. Град у Италији — део динара — јапански облик стихова; 11. Врста мајмуна — знак за техницијум — наш ру-
кометни радник;
12. Ћуд — линија пута.
Усправно: 1. Гледиште — водопад — чио; 2. Музички инструмент — једна наша република; 3. Мали торбар —
иницијали нашег шаховског велемајстора — дрвено седло; 4. Немачки предлог — личност из „Отела“ — знак за обавезно заустављање — лична заменица; 5. Задњонепчани сугласник — лука на Јадрану — место у Боки — треће слово ћирилице; 6. Знак за кисеоник — воћне бомбоне — минерал — кратица мере за тежину; 7. Копно које залази у
море — владарска палата — војвођанска река
— кратица
за својеручно; 8. Незгода — река у Италији — финско купатило; 9. Зилахијев роман — град У Бразилу; 10, Золин
роман — ваздух — Дизнијев јунак.
РЕШЕЊЕ БРОЈА: 9909.
Водоравно: 1. Скела — тромо; 2. Тото — Ск — Асаб;
3. Ата — стоп — пре; Ним — аа; 6: Р — лира — ошак — С; 8. Ос — нар — аис — сл иста — пек; 11. Адио лаз — Дакар.
4. Порт о Пренс; 5 Н; 7. С — Комо — Птуј 9. Преласници; 10. Рем ИА. (Иво Андрић) — мана; 12. На-
5. Ар — ПАП —
'прозор вреву раздратаног народ
Унишаризам и „унишаризам“
_ · „Рекао сам да се ме слажем да је стално ма језику теј унитаризам, та саљ тражио да се једанпут утврди со каквом је умљитариз-
; Ако се ради о унитаризму версајске Југославије, ја св, разумије (се, такођер, најоштрије против тога. Ако се, пак, радш Ф остацима догматског, ја сам, наравња Жото тако.
у е, Ф Југо лини, онда сам ја за такав „умитаризам“, за
А онда то није умитаризам, него, једноставно, назње једитстео. Алм добро је да разликујемо двије ствари: пационализал т чаови-
(Тито, ва 21. седници Шредседишштва ПК СКЈ 1971. године у Жарађор-—
СТВА У НАШОЈ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ И РЕВОЛУЦИЈИ, КАД СУ ЉУДИ РАЗЛИЧИТИХ НАРОДНОСТИ И ВЕРОИСНПОВЕСТИ ЖИВЕЛИ И УМИРАЛИ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ. У ОВОМ СУ ФЕЉТОНУ ПОДСЕЋАЊА НА НЕКЕ ОД ТИХ НЕЗАБОРАВНИХ РАТНИХ ПРИЧА
| 8
Међутим, Милан је на товању доживео најлепшве ђење, тако спонтано м као да га је добар мајстор за режирао.
При доласку воза трецј на мариборску железничку цу, Милан Јеремић гледао је
|
УЗ
МУ
|
Еј
слупао песме и музику, док га
је прекинуло питање једног просе
дог човека испред самот вагоња, ко
га он дотад није ни примећивао: — Пријатељу, одакле) сет
— Ужичанин, Златиборац зо ће Милан.
— А село, Рудинеђ То је < село
— Јесте, ја сам из „Рудина, куд знаш за то село, пријатељу 2
= г
тако фротна тоа. Али, ако славији, каа тедјељњивој чјетакву јединствету Ју-
— ти си, пријатељу, Милент — Јесам. Милан Јеремић из Ру
дина...
— Е, па ми смо прави пријатељи! Па, мој син се родио у коли би крај твога села. У твојој кући смо. га сместили м њега ми мајку. Ево, то је тај момак. Дали смо му име ваше планине Златибор — ре че човек и привуче младића у на ручје Милану.
Сузе радоснице потекле су и из очевих и Миланових очију. Милан је срдачно зграбио младића, загр
> лио га, рекавши једноставно:
— Здраво, мој ре!.. 6
Тот дана им вечери чича Милан Јеремић био је гост породице Крањчич у Марибору. Дуто им ду го препричавали су заједно, са при јатељима и суседима Крањчичевих, дане и невоље ратног живо та у Србији. Милан, кад се присе
драги. Златибо-
. тио своје сељачке торбе, извукао
је из ње чутуру са златиборском клековачом и још једном, после двадесет једне године, наздравио својим пријатељима:
(Наставља се)
УУ
У
УУ
У
КУ