Борба
На одавно узаврелој сце ни блискоисточних збивања, ирачко-ирански рат, после жестоких пламенова у самом почетку, тиња ево већ трећу годину. Иако су досад на обе стра не губици у људству скоро премашили почетна бројна стања оних снага које су започеле рат, нема изгледа да би иједна страна могла наметнути другој решење ратног сукоба. У исто време на обе стране постоји, изгледа, уверење да је „победа на дохват руке“, и да је „потребан само још један напор па да се с божјом помоћи про тивнику нанесе коначан пораз“.
Ситуација је објективно, међутим, далеко од тога. Иран, далеко већи и број нији, далеко је од политич
__ ког колапса на који се у почетку рачунало. Штави ште, рат је допринео стварању веће политичке кохе зије него што је она посто "Зала у самом моменту избијања сукоба. Ирак, иако је изгубио стратегијску иницијативу, има у исто време снажне и добро организоване оружане снаге и његово јединство исто тако јача са степеном угро жености.
Енормни губици
· Веровање у колапс због економских тешкоћа и на једној и на другој страни
- представља уистину само обострано самообмањивање. Оно, наравно, нема ре алних основа, иако су уп раво у овој области ратујуће стране једна другој
| ВОЈНОПОЛИТИЧКИ КОМЕНТАР.
Корак до катастрофе:
Опасности од веровања (и настојања) обе стране у ирачко«иранском сукобу да се још једним додатним напором или потезом противник може принудити на капитулацију
нанеле енормне губитке и штете које се процењују на више стотина милијар ди долара. Годишњи приходи од нафте у Ираку су опали са 26 милијарди до лара у 1980. на 7,5 милијарди у овој години, а девизне резерве се смањиле са 30 милијарди на свега 2 милијарде долара. Иран је пред рат извозио око пет милиона барела нафте дневно, а сада извози све га 1,7 милиона. Па ипак, и овакав извоз Ирака и Ира на и стање њихових девизних резерви још омогу ћују наставак вођења рата, чак и не рачунајући инјекције финансијске помоћи које је Багдад добио од Саудијске Арабије и неких других земаља у из носу од више десетина ми лијарди долара.
Сасвим нова опасност да се безумље претвори у ка тастрофу лежи управо у том веровању и настојању да се неким још додатним напором и потезом непри јатељ може принудити на капитулацију. Ирак је не давно купио од Француске пет авиона „супер-етан дар“, а претходно обезбедио 40 познатих ракета „егзосе“ (нема праве потврде да су авиони стигли У Ирак). Са овим средстви ма Ирак би могао бомбардовати петро-инсталације на иранском острву Харг, што би знатно умањило или угрозило извоз иранске нафте, а тиме и глав
РАСЦЕП У ПАЛЕСТИНСКОМ ПОКРЕТУ
затворени круг у Триполи.
У лето прошле године два месеца су се Палестинци у Бејруту тукли против вадмоћне израелске армије а да ниједна арапска земља није прискочила у помоћ браћи. Сада, годину дана касније, када се палестински покрет и његово језгро — организација Ал Фатах — налазе у дубоком расцепу (који је добрим делом последица исхода битке за Либан) Арапи наједном прискачу у помоћ подржавајући једну страну против друге у сукобу који прети трагичним последицама. Часови узбудљивог затишја што тренутно влада на терену где се сукобљавају две фракције (и војске) Ал сватаха, обележени су Управо драматичном интервенцијом арапског — света по критеријуму „за“ и „про тив“ Арафата. Улазак непалестинских чињеница у палестинску игру већ је дао готово трагичне резултате. Сада он прети да доведе до завршног чина игре у коме су могући сви изузев оног најпотребнијег, демократског дијалога у служби успостављања нарушенот јединства покрета.
Обриси обрачуна све Тар дај нааианиј
Пола године после избијања побуне у највећој палестинској организацији 0обриси коначног поравнања рачуна између снага лојал них Арафату и опозиције виде се већ голим оком. Уживајући пуну симпатију моћног сиријског савезника, противници Арафата и његовог стила руковођења заузели су надмоћне позиције на ареми сукоба.
2 Х-3 _ Заправо, од првог момента раздор се одигравао на простору који је Арафату давао мале, д противници"ма све шансе. У долини Бека где је после бејрутског пораза било распоређено око 10.000 палестинских фе даина, 40.000 сиријских војника нахклоњених дисиден"тима Абу Мусе и Абу Салеха представљало је одлу'чујућу чињеницу, Сам А__рафат који је био и остао у дубоком личном сукобу са сиријским председником Асадом није, тако, имао сло
Ре ис
јој се вазлазило његово ударно језгро и на којој се __рештавао исход битке, Ре_ лативно лако противници
"су успели да Арафата уклоне са последњег поло"жаја на коме је — у сусрету са израелским неприја_тељем — могао практико-
|
%
“
ПРЕ
бодан приступ арени на ко-.
не изворе девизних прихо да ове земље. Познато је да Иран зависи у погледу могућности даљег вођења рата искључиво од извоза нафте. Главна слабост иранских оружаних снага је, наиме, у ратном вазду хопловству и неким средствима високе технологије, за шта су неопходни долари.
Иран са своје стране пре ти да ће блокирати Хормуски теснац и спречити извоз нафте оних земаља Залива које нафту извозе танкерима. То је, наравно, већина земаља Персијског залива. Ствар се компликује, међутим, тиме што не би биле погођене само земље извознице — Кувајт и шеикати — већ и земље увознице, а то значи западноевропске земље и Јапан, и делом САД. Кроз Хормуски теснац ши рине 40 до 60 миља пролази 40 одсто укупног уво за нафте западноевропских земаља (изузев Норвешке и Британије), 60 од сто увоза нафте Јапана и 13 одсто увоза нафте САД.
Ствар је, како се види, сасвим озбиљна, тим више што САД, које иначе најмање зависе од увоза наф те са овог подручја највише прете да ће се војно ан тажсвати на онемогућавању такве блокаде. Наравно, сва озбиљност јесте управо у томе што САД имају могућности да се вој но ангажују и, друго, што
би тиме могле суштински
пореметити однос снага на овом крајње осетљивом по дручју. Таква промена мо гла би бити узрок за нова заоштравања и сукобе са несагледивим последицама. Ово кажемо због тога што у кризним ситуацијама и ратовима не делује увек само и искључиво ра ционални фактор.
Жалосно правило
Пет авиона није, јасно, оно што би се могло назвати узроком ових опасних појава. То је рекао и француски министар спољ них послова: „Пет авиона, више или мање, шта мења на ствари“. Међутим, на пуну чашу довољна је кап да се она прелије. Француска, очигледно, зна за ово, али њени мотиви су подстакнути материјал ним интересима. Или, како је рекао један амерички новинар „не баш тако племенитим разлозима“. Ирак дугује Француској око седам милијарди долара. Ако изгуби рат, Француска никад неће до бити овај новац. Француски потез се критикује у америчкој штампи, али САД, иако немају дипломатске односе са Ираком, испоручују Багдаду посредно или непосредно и опрему и оружје. Ирак је у Стејт департменту ски-
Улазак непалестинских чињеница у сукоб у ПЛО прети да доведе до завршног чина игре у коме су могући сви исходи изузев најпотребнијег — демократског дијалога у служби успостављања
нарушеног јединства
вати војну активност свог покрета. За само шест месе ци вођа палестинске револуције нашао се са седам до осам хиљада својих командоса, сабијен на уски терен либанског града Триполија. По многима, ту је сада пос ледња линија одбране његове веродостојности као вође палестинске револуције. И мада он метафорично примећује да је његова послед ња линија одбране — Јерусалим, слика чињеница на простору живог сукоба реално је неповољна за бра-' ниоце последње линије.
Са три стране — севера, истока и југа — Триполи је опкољен елитним сиријским јединицама. Са мора Израелци затварају круг. У самом обручу Арафат има уз себе, поред неколико хиљада бораца, и „базе“ од 40.000 становника два палестинка логора (Бадави и Нахр ел Баред), јиш и наоружане одреде исламских фундаменталиста Покрет исламског уједињења. Наспрам њих стоје снаге наклоњене Сиријцима. Крвави сукоб између исламских с" Фундаменталиста и наоружане _ милиције кп Либана (сиријска подршка) показују да и у обручу Триполија противници Арафата имају адуте које могу да употребе у часу обрачуна.
Арафат је, тако, чврсто стегнут у обруч, одсечен од простора на коме се води поесудан политичког-пропа! тандни рат и присиљен да пасивно чека следећи потез противника. А он се већ може назрети.
Политички сценарио
Проштле седмице Арафа- · тови противници у Ал Фатаху и ПЛО заузели су У
"Дамаску и последње инсти-
туције које су се до сада налазиле у рукама лЛојалиста. Истовремено, у сиријској престоници био је сазван састанак гтенералних секретара свих група укљу чених у Палестинску ослободилачку организацију,
|
|
полију
наравно, без присуства Арафата. Уместо њега био је позван његов одани човек, пуковник Мохамед Гонеим, познат као Абу Махер, трећи човек у војној хијерархији Ал Фатаха и руководилац кључног Бироа за мобилизацију и ортанизацију. Управо у то време припадници Народног фронта (генерална комавда) Ахмеда – Џабрила, потпомогнути другим отцеп ничким снагама, освојили су Биро за мобилизацију. Абу Махер је био позваз да се мирно преда, али је одговорио да нападачи моту да га заробе једино заједно са целокупним инвен таром.
Занимљиво је да је састанку председавао Калед срахум, председник највишег палестинског тела Националног савета (парла мент), У Арафатовој око-
ЧЕКАЈУЋИ СЛЕДЕЋИ ПОТЕЗ: Јасер Арафат у Три-
„влашћивање
лини и иначе процењују да је Фахум усвојио сиријски концепт размишљања о палестинској организацији и да је прешао на стра ну дисидената.
Хабаш и Хаватме, лидери Народнот и Демократскот фронта, изјаснили су се за „корените промене“ и увођење колективног руководства и на тај начин одступили од досадашње сред ње позиције. Корените промене руковођења и увођење колективног _руководства у тренутном палестинском преводу значе разАрафата и представљају један од кљу чких захтева побуњеника.
У исто време значајна Фатахова фигура, члан Извршног комитета ПЛО Абу Мејзер, приклонио се линији, опозиције позивом ЏПа-
нут са листе земаља „које подржавају тероризам“. а то значи да може да до бије и кредите и оружје.
Совјетски Савез, некад тлавни испоручилац оруж' ја и опреме Ираку, знатно је смањио своје испоруке, али још снабдева Баглад знатним количинама ратних потребштина. У исто време, непознатим путеви ма стиже и у Иран један део средстава за вођење рата совјетског порекла. Овим се још једном потвр Ђује жалосно правило да ратно жариште, где год се створи, никад не оскудева У потрошном материјалу.
Коначно још једна мрач на појава на закрвављеном хоризонту Блиског ис тока јесте наговештај намере Вашингтона да опре ми и оспособи две јордан ске дивизије као ударну групу за акцију у Заливу, ради ојачања америчких снага за брзе интервенције. Тиме би галиматијас био скоро потпун. САД би својим мешањем блискоисточни чвор толико замр силе (Израел се енергично противи стварању јорданских снага) да више и саме не би биле у стању да га размршују.
Оваквих ратова и опасних ратних жаришта ће, дакле, бити све докле год велике силе и блокови не буду искључени из решавања проблема локалних сукоба. За сада је реална опасност већ и у томе што петролејске компаније мо гу почети да купују прете ране количине нафте, што ће довести опет до поремећаја на том тржишту.
Димитрије ШЕШЕРИНАЦ
ју
лестинцима да схвате да се у Сирији не могу водити две политике нити постојати две политичке одлуке. То значи, Палестинци морају — како то и побуње-
ници траже — да ускладе свој „концепт са линијом Дамаска. То, опет, значи
усвајање радикалне линије и напуштање Арафатовог стила политичког и дипломатскот маневра.
Састанци у Дамаску и даље осипање Арафатових приврженика предзнак су акције чија је замисао да се — док је Арафат опкољен и пасивизиран — 0ствари превласт у постојећим легалним институцијама Ал Фатаха и на тај начин издејствује скидање Арафата и радикализација целокупне палестинске политике. У питању је сазив генералног – конгреса Ал Фатаха за који су обе струје, али ниједна не жели да уђе у конференцијску дворану пре него што осигура бројчану превласт, Прошле седмице у Кувајту је тако, одржан ЦК Ал Фатаха (без Арафата) на коме су лојалисти позвали поново на ванредни конгрес и дебату о свим па и нвајрадикалнијим захтевима побуњеника.
На позив није одговарано с друге стране јер се свака акција противника схвата као замка и маневар. Дисиденти, тренутно подржавани активно од Сирије и Либије, а остваривши симпатије већине група ција у ПЛО, не показују спремност да улазе у компромис. Они ће највероват није истрајати на покушају да садашњи повољан однос снага политички капитализирају. Ту се затвара круг и успоставља директна веза између даље судбине Арафата у обручу и реализације политичког сценарија побуњеника. Стезање круга око Арафата је према томе само. „артиљеријска припрема“ завршне политичке битке. Али, ако се она не буде. повољно развијала, онда треба очекивати оно најгоре — војни удар на „последњу линију одбране“ у Триполију.
Дејан ЛУКИЋ
9: у |
Теје у И] Е]ПОЉСКА-КРИЗЕ И УЗРОЦИ
| СТРАНА БОРБА — 26. ОКТОБАР 1983. Ме
Припремио: Никола Бурзан
Убрзана
поларизација
Због страха од развијања самосталности и институција социјалистичке демократије, ново руководство са Гомулком на челу је све више губило поверење а незадовољство је расло
(Варшава. октобра) — Познањски догађаји били су само екстремно испољавање напетости и конфликата који су нарастали већ дуже времена. Тадашње руководство партије, с Едвардом Охабом као првим секретаром на челу, очигледно није било способно да извр ши с "ваљану анализу узрока и карактера целе ове ситуације. Наиме, и гада је оцењено да „догађаји имају искључиво карактер диверзије и провокације коју су организовали и водили непријатељски центри“. Била је то, наравно, по трешна оцена, која ће се, нажалост, ка сније још неколико пута понављати.
Ови догађаји само су даље убрзали поларизацију на партијском врху. Све се чешће спомињало Гомулкино име и он је, и поред великих отпора стаљинистичке струје у Политбироу, ипак кооптиран у ЦК непун месец дана касније — јула 1956. На осмом пленуму, ок тобра исте. године, у ЦК су враћени и кооптирани и Игнације Лога—Совињски. Зенон Клишко и Маријан Спихалски. Осећали су се ветрови промена...
Болне поуке руководству тиарарстнититилитавити ин атар
Поставши први секретар партије, Томулка на осмом пленуму истиче да је пут којим је ишло дотадашње партијско руководство био погрешан и да су радници просто морали да руководст во одврате од њега. Радници су дали руководству „болне поуке“ — рекао је Гомулка, а оцене познањских догађаја назвао је „великом политичком наивношћу“. Ипак, аутори тих оцена нису позвани на одговорност. Заправо, нико из руководства партије и власти није одговарао за све што се ддтодило.
У извештају се истиче да су „У партији ипак постојале снаге које су омогућиле обнову њених веза с радничком класом и друштвом“, па се додаје да је „велику вредност у томе показала легендом окружена личност В. Гомулке“.
„Несаломљив став који је показивао у периоду неправедних оптужби и тамковања добио је признање и поштовање у партији и друштву. Заборављајући на личне увреде и неправде које је искусио и повлачећи захтев за претходним разјашњењима питања из 1948. године Гомулка је пристао да преузме одговорност за руковођење партијом“.
Тај осми пленум, октобра 1956. остаће запамћен не само као један од преломних тренутака, већ и по томе што су на њему први пут и Политбиро и Секретаријат изабрани тајним гласањем. А запамћен је и по томе што је управо у време када је почињао да ради, ујутро 19. октобра, у Варшаву изненада сти гла совјетска делегација с Никитом Хрушчовим на челу и по оштрим и драматичним разговорима који су том при ликом вођени, али и по упадљивом кретању и пољских и совјетских трупа.
О тим драматичним догађајима нема истих појединости у извештају „Ку бјакове комисије“. Каже се само да је била совјетска делегација, да су вођени разговори који су „завршени потписивањем одговарајућих декларација и споразума“.
Поверење у раднике
Занимљиво је да се у извштају не спомиње један детаљ који је врло индикативан и карактеристичан за белу тадашњу ситуацију. Реч је о великом. бар тада, у почетку, поверењу новог руководства с Гомулком на челу, у раднике и радничку класу Пољске, соја је већ (била успоставила радничке савете у већини предузећа. И управо у тим драматичним и пресудним околностима и тренуцима осмог пленума и око њега, руководство партије донело је изу зетно храбру одлуку — да се радницима у фабрикама подели лако наоружање! Наоружане су заправо стотине хиљада радника, који су непрестано, и нођу и недељом, дежурали у фабрикама. „Тиме је руководство и практично показало да се пољска радничка класа не бори против социјализма као система, већ против његових деформација и њихових носилаца“.
У партији је у томе времену дошло до великих промена — и политичких и кадровских. „С дотадашњих функција и положаја отишли су: 33 члана Цент ралног комитета и Централне ревизионе комисије. 51 секретар војводских комитета, 35 министара и вицеминиста ра, 23 председника војводских народних савета и њихових заменика“ — каже се у извештају. |
На деветом пленуму, маја 1957. искључени су из партије Берман и Радкијевич, бивши чланови Политбироа одговорни за политички надзор и руковођење радом органа безбедности“.
' Последњих дана октобра 1956. тодине ослобођен је „изолације и. пог-
лавар пољске католичке цркве карди-
нал Стефан Вишињски, који је био интерниран у један самостан још од септембра 1954. „После повратка у активну делатност, Вишињски је одиграо пози тивну улогу у налажењу путева споразумевања између државе и цркве на темељима црквеног признања пољсхог
%
социјалистичког државног уређења“ каже се у извештају.
Тај „Пољски октобар“ и атмосфера коју је у земљи створио много су обећавали и тада заиста нико ни у сну није могао сањати и претпоставити како ће се та „Гомулкина ера“, и поред свега, ипак на крају тако неславно завршити. Заслуге и грешке
У периоду 1956—1970. године, како се истиче у извештају, велики утицај на делатност партије и државне политике имала је личност Гомулке. За политику партије и државе његови лог
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ: Владислав Гомулка леди имали су одлучујући карактер. Нова решења у политици, идеологији, а такође и. у привреди, најчешће су била повезана с његовим иницијативама истиче се у извештају а затим се скицира портрет Владислава Гомулке.
Између осталог се каже да је Гомулка „располагао великим одликама вође, огромним и разноврсним политичким искуством. Својствена му је била и осетљивост на класне вредности и интересе, спојена с осећањем патриотске одговорности за нацију, њено достојанство и за државу с дубоком интернационалистичком одговорношћу“.
Међутим, додаје се да је временом
због склоности ка аутократизму сарад ња с њим (била све тежа, а попусмањивала ларност му се у друштву и гасила. „Не оцењујући правилно савремене друштвено-економске механизме, плаши се развијања самосталности И иницијатива привредних јединки, а исто тако и повећане позиције и активнос ти институција социјалистичке демократије. Гомулки су одата признања за спољну политику и политику народне одбране. „Он има историјске заслуге што је Западна Немачка признала западне и северне границе Пољске“.
Био је принципијелан у класној бор би. Истовремено, искуство комунистичког покрета и сопствени болни доживљаји упозоравали су га да се чува од злсупотреба насиља, да показује стрпљивост, па чак и великодушност у од носу на политичке опоненте. Схватио је традиционални, широки савез народних маса са религијом, старао се да политика државе према цркви и вери одговара пољском државном уређењу.
Примењивао је принципе огранича вања тенденција раста текуће потрошње у корист њеног будућег развоја независности од иностраних кредита.
„Судбина овог великог вође још је дан је доказ да чак и највећи и најснажнији карактер нису никад у стању да замене колективну мудрост и заједничку снагу партије и, следствено
томе, да је процес развоја демократије _
у партији и радничкој држави апсолутна · неопходност“.
То је, дословно, та кратка скица за портрет Владислава Гомулке коју је формулисала „Кубјакова комисија“.
Сутра:
СТУДЕНТСКИ НЕМИРИ 1968. ·